ZAŠTO NEMA ISLANDA U VESTIMA NAJVEĆIH SVETSKIH I SRPSKIH, "NEZAVISNIH" MEDIJA !
ZAŠTO JE DIREKTNA ILI NEPOSREDNA DEMOKRATIJA VEROVATNO JEDINO PRAVO REŠENJE ZA STVARANJE SOCIJALNO PRAVEDNOG DRUŠTVENOG UREĐENJA!
Ono što svi "nezavisni" i "državni" mediji zele da sakriju od nas! Ono čega se svi "politicari" smrtno plaše! Ono što svi "nezavisni" i "državni" mediji nazivaju "anarhizam", a u stvari manipulišući značenjem reči "anarhizam" zele da sakriju istinu od nas.
"Od glavnog gradskog trga Puerta del Sol u u Madridu, preko trga Syntagma u Atini, trga Rossio u Lisabonu i drugih glavnih gradskih trgova širom Evrope, narodne skupštine se sastaju da diskutuju hitne ekonomske i političke teme, da postave zaheve vladama, i da odluče o budućim akcijama ovog pokreta" Ako ste se pitali, sta to, toliki ljudi, rade mesecima na glavnim gradskim trgovima na u Madridu, Lisabonu, Londonu, Berlinu, Barseloni, New York-u, Beogradu, Novom Sadu i ostalim gradovima sirom sveta, odgovor je diskutuju. Diskutuju o važnim temama, iznose svoja mišljenja, svi zajedno ucestvuju u stvaranju novih alternativnih i samoodrzivih resenja važnih za lokalne i nacionalne zajednice, i šire, čovečenastvo u celini.
Ljudi raznih godina, socijalnh statusa i politickih uverenja, okupljeni na trgovima iznose svoje i slusaju predloge obicnih ljudi i pravih i "od-vlade-i-korporacija" nezavisnih stručnjaka o mogucnostima rešavanja aktuelnih problema , i diskutuju i rade na kreiranju novih, obnovljivih i saoodrzivih resenja. Oni šalju zahteve "vlastima", pomažu jedni drugima, pomažu onim najugroženjima, i sve to kroz prave narodne skupštine koje su formirane spontano i koje zasedaju, zbog hitnosti i važnosti, svakoga dana. To je pokret svih gradjana, pokret koji nema vodje i lidere i gde se razmatraju pitanja od zajednickog interesa, od interesa za sve gradjane. To je odgovor na nebrigu "vlasti". Potičari u vladi i opoziciju šalju svoje prerušene sluge, policajce u civilu, kako bi iscenirali napade mirnih protestanata. Odatle i sukobi sa policijom, jer "vlast" to ne želi! Zna da je to početak njihovog kraja. Ali ono što verovatno ne znate je da takvih lokalnih narodnih skupština ima širom tih istih zemalja.
Gradjani se okupljaju lokalno, pomažu u rešavanju lokalnih problema, vrše pritisak na lokalne vlasti. Ovo je odgovor ljudi širom sveta na sve zloupotrebe i sve nepravde "politicko ekonomske oligarhije". Ljudi žele da učestvuju u odlučivanju, dosta im je da neko drugi odlučuje u njihovo ime, ali ne i u njihovom interes i u opštem interesu. Tako je još jednom oživela direktna demokratija i narodne skupštine kao prostor za diskusiju, rad i donošenje zajednickih odluka u toj narodnoj, direktnoj ili participativnoj demokratiji sa konkretnim rezultatima na lokalnom i širem nacionalnom nivou.
ŠTA JE TO NEPOSREDNA, PARTICIPATIVNA ILI DIREKTNA DEMOKRATIJA?
Da bi smo na to pitanje odgovorili, počećemo sa analizom današnjeg "demokratskog" društvenog uredjenja.
Trenutno, skoro svuda u "demokratskom" svetu, uključujući i Srbiju, je zastupljena "parlamentarna" ili tačnije, PREDSTAVNIČKA DEMOKRATIJA, to jest, demokratija u kojoj mi glasamo za jednog ili više predstavnika koji će zastupati "naše" interese. U toj reprezentativnoj ili predstavničkoj demokratiji "naš predstavnik" bi trebao da zastupa naše interese, na lokalnom i nacionalnom nivou, ali je postalo potpuno jasno u poslednjih nekoliko decenija da to nije slučaj.
Osim lažnih predizbornih obećanja, partijski predstavnici nemaju nikakvog drugog kontakta, cak ni sporadičnog, sa nama, gradjanima (ili kako nas oni tretiraju"biračima"), to jest, nama koji smo ih za tu funkciju izabrali i za koga treba da rade jer su za to plaćeni od istih. Ti partijski predstavnici,to jest, politikanti ili "politicari"(kako sebe nazivaju), odluke donose na osnovu svog individualnog mišljenja, skoro uvek, u suprotnosti sa opštim, društvenim interesom.Taj despotizam, favorizacija, korumpiranost i tajnost u radu je dostigao katastrofalne razmere širom sveta i posledice takve "politike", koja je ništa drugo do manipulisanje gradjanima u svoju, i korist svojih političkih i privrednih saradnika, oličene su u ratovima koji su vodjeni na prostoru ex-Yu, nestankom deviznih rezervi naše drzave, nestankom štednih uloga, besomučnom kradjom i rasprodajom državne imovine, zatvaranjem državnih investicionih banaka, privatizacijom banaka i konacno, aktuelnom "ekonomskom" krizom.
Mnoštvo komentatora ukazalo je na svežinu ovih skupština; njihovu otvorenost i kreativnost, njihov duh solidarnosti i poštovanje različitosti mišljenja. I zaista, ove skupštine su osvežavajuce i inovativne, alternative današnjoj šaradi konvencionalnih parlamentarnih politika. Ove skupštine potiču ne samo iz inicijative njenih protagonista, veći iz istorija velikih revolucija u Evropi od 18tog do 20tog veka i ustanaka protiv diktatura i neoliberalnih režima u 21om veku u kome su narodne skupštine ponovo bile sredstvo društvenih pokreta za unapredjenje svojih ciljeva.
ŠTA SU NARODNE SKUPŠTINE?
Pre nego sto pogledamo neke od ovih primera, pokušacemo da ukratko odgovorimo sta su to narodne skupštine.
Narodne skupštine su "prostori" otvoreni za sve gradjane sa odredjenog područja, bilo da je to komšiluk, mesna zajednica, opstina, grad ili šire, region. Ovaj prostor se koristi od strane gradjana da raspravljaju o pitanjima koja su važna za njih, i da odlučuju kako da deluju da bi rešili ova pitanja. Skupštine mogu da donose svoje odluke kroz glasanje, ili mogu da pokusaju da dodju do dogovora koji je prihvatljiv za sve (poznatiji kao koncenzus). Najvažnije obeležje narodnih skupština je da se odluke donose na direktno demokratski način, što znaci da svaki gradjanin poseduje jednaku količinu moći u skupštini.
To ne znači da svi gradjani treba da budu uključeni u rad po svim pitanjima skupštine. Kada spečificni zadatci treba da budu uradjeni ili male odluke treba da budu donete, gradjani mogu da delegiraju ove zadatke ljudima koji su izabrani od strane skupštine. Često, dakle, narodna skupština ima "domaćina" ili voditelja komisija koje se bave konkretnim pitanjima, u zavisnosti od okolnosti skupstine. Narodna skupština je mnogo vise od običnog sastanka otvorenog za sve stanovnike. To nije jedan dogadjaj, već serija sastanaka kojoj je dat stalni karakter. Narodna skupština je politička institucija, gde je cela poenta skupštine da bude najvažnija institucija za donošenje odluka na području na kome se nalazi. U cilju proširenja obima svojih ovlascenja za donošenje odluka, narodne skupštine cesto se pridruzuju drugim skupštinama u konfederacije i nastoje da stvore direktno demokratsko društvo koje može da izazove važeću vlast.
NARODNE SKUPŠTINE (SEKCIJE) U FRANCUSKOJ REVOLUCIJI
Od mnogih primera narodnih skupština u ustancima i revolucijama, Francuskoj u 18tom veku i Argentinskoj u 21om veku izdvajamo nekoliko. Verovatni jedan od najpoznatijih primera gradova koji su bili vodjeni narodnim skupštinama je Pariz tokom takozvane Francuske revolucije od 1789-1793. Posle izbornih skupština, Francuska morahija je sazvala izbor poslanika iz srednje klase za polu-narodnu skupštinu, Estates General. Nezadovoljni ograničenim slobodama koje ime je monarhija dala, počeli su da koriste ove skupštine za svoje potrebe. Ukinuli su nametnute klasne podele i otvaranjem skupština za "niže klase",otvorili su brane za revolucionarni talas. Do 1793 skupštine su se sastajale dva puta nedeljno i u nekim periodima i svaki dan. Broj učesnika je varirao od stotinak do punog sastava u slučaju ozbiljnih tema. Za kratko vreme, ove narodne skupštine su postale da fakto vlada u Parizu.
Narodne skupštine su predstavljale pravi oblik samoupravljanja. Na vrhuncu svog razvoja one su preuzele kompletnu administraciju grada. Neke skupštine su postavile svoja obezbedjenja u komšiluiku, birali su svoje sudije, bili su odgovorni za distribuciju hrane, obezbedjivali su pomoć za siromašne, obezbedjivali su održavanje nacionalne garde i tokom tog perioda kada su uspostavili kontrolu nad cenama i platama kako bih sprecili inflaciju, skupštine su preuzele ulogu u odredjivanju fiksnih cena. Za snabdevanje Pariza, skupštine su slale svoje predstavnike u sela da kupe, obezbede prevoz i nadgledaju njihovu distribuciju po fer cenama.
KOMŠIJSKE SKUPŠTINE U ARGENTINSKOM USTANKU 2001-2002
Prva pobuna protiv neoliberalizma u 21om veku gde je stvoren veliki pokret narodnih skupština je Argentina. Skupštinski pokret je rodjen nakon ekonomske krize koja je pogodila celu zemlju u 2001voj godini. Posle višednevnih protesta, pripadnici srednje klase koji su izgubili svu svoju uštedjevinu, radna mesta i sredstva za zivot udružili su se u pokušaju da organizuju pokret iz haosa koji je vladao na ulicama.
Pokret komšijskih skupština je bio njihov pokušaj da zadovolje trenutne potrebe u svojim zajednicama, i istovremeno formiranje alternativnog metoda učešca javnosti koji je bio stvarno demokratski i odgovarajući za ljude. Ubrzo posle početka pobune, osnovano je više od 120 narodnih skupština samo u Buenos Aires-u i pokret, koji je u medjuvremenu postao vrlo popularan, proširio se po celoj zemlji. Istraživanja su pokazala da je više od jedne trećine stanosvništva aktivno učestvovala u radu narodnih skupština i njihovim aktivnostima. Zajednički gradski sastaci lokalnih komšijskih skupština sa po nekoliko hiljada ljudi doneli su rešenja o pitanjima od nacionalne vaznosti.
Narodne skupštine, čiji su se članovi okupljali nekoliko puta nedeljno, bili su aktivni u razvoju svojih lokalnih zajednica. Posle prvobitnog negativnog impakta krize na njihov komšiluk, počeli su da organizuju besplatne narodne kuhinje, nastavu, jaslice i druge usluge na bazi potreba u njihovim zajednicama. Skupštine su takodje učestvovale u protestnim akcijama ostalih društvenih pokreta kao sto su pokret za ljudska prava, pokret za preuzimanje fabrika, kao i pokret nezaposlenih radnika. Neke skupštine su počele sa osnivanjem svojih prostora u ilegalno zauzetim praznim prostorima u svojim zgradama i uključile se u ambicioznije projekte za otvaranje produktivnih preduzeća kao što su zajedničke pekare.
ISLANDSKA REVOLUCIJA: Zašto Island nije više na vestima
Posle pet godina čistog neoliberalizma, režim je napravio od Islanda (320.000 stanovnika, bez vojske) jednu od najbogatijih zemalja u svetu. U 2003. sve drzavne banke su privatizovane(kao i u Srbiji od 2001), a u nastojanju da privuku strane investitore, oni su ponudili on-line bankarstvo ciji minamalni troskovi su omogucavali relativno velike stope prinosa.IceSave racuni su privukli mnogo holandskih i engleskih investitora, ali kako su investicije rasle, tako je rastao i spoljni dug banaka. U 2003. dug Islanda je bio 200 % BND, da bi do 2007. narastao na 900%. Svetska finansijska kriza 2008. je bila kap u prepunoj casi. Tri glavne Islandske banke, Landbanki, Kapthing and Glitnir,su otisle pod led, dok je nacionalna valuta izgubila 85% vrednosti u poredjenju sa evrom. Krajem godine Island je proglasio bankrot. Suprotno ocekivanom, kriza je rezultirala time da Islandjani oporavljaju svoja suverena prava, kroz proces direktne participativne demokratije koji je na kraju doveo do pisanja novog ustava. Ali tek posle mnogo bola.
Posle prvobitnog pokusaja tadasnjeg premijera Geir Haarde da pregovara pozajmicu od norijskih zemalja i pokusaja MMF-a i EU da preuzmu dug, tvrdeci da je to jednini nacin da zemlja vrati dug englezima i holandjanima, neprekidni protesti i neredi primorali su vladu da da ostavku. Prevremeni izbori 2009. doveli su do pobede levičara koji su osudili neoliberalni ekonomski sistem ali su odmah zatražili da Island vrati 3,5 biliona eura. Ovo je zahtevalo da svaki Islanđanin placa 100 evra mesečno u narednih 15 godina sa 5,5 % kamate, kako bi otplatili dug privatnih lica drugim privatnim licima. Ovo je bila kap u prepunoj čaši. Ono sto se desilo nakon toga je neverovatno. Pod pritiskom javnosti, Islandski sef drzave Olafur Ragnar Grimsson, je odbio da ratifikuje zakon koji bi gradjane Islanda ucinio odgovornim za dugove njihovih bankara i raspisao je referendum.
Hordur Torfason: Jedan od ljudi koji je pokrenuo građane Islanda
Naravno, šefovi "medjunarodne zajednice", "MMF"-a, Holandije i Britanije su pretili potpunom izolacijom, nedavanjem bilo kakve pomoci i zamrzavanjem privatnih racuna Islandjana. Grimsson je rekao; "Rečeno nam je da ako odbijemo uslove takozvane medjunarodne zajednice, postacemo Kuba na severu. Ako pristanemo da platimo, postacemo Haiti na Severu" (kada Kubanci vide sumorno stanje svojih suseda na Haitiju, oni se smatraju srecnicima).
Na referendumu 2010te 93% gradjana je reklo ne. "MMF" je odmah zamrzo kredit. Ali revolucija (koja nije prenosena nigde u svetu) nije se uplasila. Furiozni gradjani su primorali vladu da pokrene gradjanske i kaznene istrage protiv onih koji su bili odgovorni za finansijsku krizu. Interpol je raspisao poternicu za ex-direktorom Kaupthing-a, Sigurdur Einarsson-om i ostalim bankarima umešanim u prevaru.
Ali islanđani se nisu zaustavili tu; počeli su sa pisanjem nacrta novog Ustava koji bi oslobodio zemlju od preterane moći međunarodnih bankstera (bankarskih gangstera) i virtuelnog novca. Za pisanje novog ustava, Islanđani su IZABRALI 25 građana koji NE PRIPADAJU NI JEDNOJ POLITIĆKOJ PARIJI, ali KOJI SU PREPORUČENI OD BAREM 30 GRADJANA. Ovaj dokument nije bio delo šačice političara, i bio objavljen na internetu. Konstitutivni sastanci su se emitovali on-line (uživo) i građani su mogli da pošalju svoje predloge i komentare, svedočeći dobijanje forme ovog dokumenta. Ustav koji vremenom nastane iz ovog direktno-demokratskog procesa će biti dostavljen parlamentu na usvajanje, nakon sledećih izbora.
Danas, ta zemlja se oporavlja od finansijskog "kolapsa" izazvanog banarskim prevarama, na način upravo suprotan od generalno smatrano neizbežnim, što je potvrdio i novi takozvani "šef MMF-a" Christine Lagarde. Ali novoizabrani opozicioni političari nisu doneli nikakve bitne promene, što je još jedan dokaz da predstavnička demokratija ne funkcioniše. Ljudima u Grčkoj je receno da je privatizacija njihovog javnog sektora jedino rešenje. Međutim, to je samo izgovor za dalje finansijsko porobljavanje. I oni u Italiji, Španiji, Portugalu, kao i mi u Srbiji se suočavamo sa istom sudbinom.
Svi bi trebali da pogledamo u Islanđane, jer su odbijajući da se povinuju "interesima iz inostranstva" oni izjavili jasno i glasno da su nezavisni. Zato island nije u vestima!
ZAŠTO SE NARODNE SKUPŠTINE POJAVLJUJU IZNOVA I IZNOVA U SREDIŠTU POBUNA I REVOLUCIJA?
Objašnjenje leži delom u želji ljudi da upravljaju svojim životima, a delom su stvar nužnosti. Narodne skupštine obično se javljaju u situacijama u kojima ljudi osecaju da njihovi stavovi i potrebe nisu na odgovorajuci način zastupljeni od strane nadležnih institucija, i gde oni ne vide drugo rešenje nego da uzmu stvar u svoje ruke.
Kao takav, Skupština je prirodan izbor organizacije; Ako niko drugi ne postupa u našem interesu, sta bi bilo najlogičnije u nečijem svakodnevnom životu, nego da se spojimo sa komšijama u rešavanju pritiskajućih zajedničkih problema. Tako su i komsije u Buenos Aires-u počele da razgovaraju tokom razorne ekonomske krize u decembru 2001. i završile formiranjem Narodnih Skupština.
Kao što je jedan svedok te krize rekao:" Bilo je ljudi svih uzrasta, polova i profesija, sa i bez političkog iskustva. Mnogi su smatrali da nećemo izdržati ni jedan mesec zajedno. Šta smo imali zajedničko? Bili smo prepušteni sami sebi, u zemlji razorenoj kapitalizmom. Čeznuli smo da odlučujemo sami za sebe kako da živimo i nismo više imali poverenja ni u jednog "predstavnika". To je jedina stvar koju smo delili. Skoro ništa. Skoro sve". Iako narodne skupštine često nastaju spontano, one često počivaju na dugoj tradiciji zajedničkog samoorganizovanja medju ljudima u selu i u gradovima koje se često pozivaju, svesno ili ne, u vremenima drustvene krize.
Postoji veliko akumulirano iskustvo iz predhodnih pokreta o narodnim skupštinama koje je relevantno za tekući skupštinski pokret u Španiji i u ostalim delovima Evrope. U Španniji je već ubeliko u toku predstavljanje skupštinskog pokreta svim gradjanima. Ljudi u ovim diskusijama mogu da nauče iz Francuskog, Argentinskog i drugih mesta gde su pokreti upražnjavali direktnu ili neposrednu demokratiju. Na kraju, narodne skupštine su u srcu pobuna i revolucija, zato što su ove vrste institucija, a ne radikalne partije i političari, te koje mogu okupiti snage da se stvore velike društvene promene.
Uopšteno govoreći, (sve veće revolucije modernog doba) uvek su obuhvatale sukobe izmedju ekspolatisanih i eksploatatora, bogatih i siromašnih, onih koji rade odlično i materijalno odbijenih. Ali svesno ili ne, ove revolucije su sukobi izmedju suprotstavljenih vidjenja politickog zivota. radnici, seljaci i radikalni intelektualci su težili da favorizuju grupacije koje su oni formirali u svojim lokalnim zajednicama, često suprotstavljajući svoje decentralizovane institucije narodnog upravljanja i "licem-u lice" demokratije u oštroj suprotnosti sa statičnim oblikom vladavine na osnovu nacionalnosti, "odozgo na dole" kontrole, centralizma i birokratije. Revolucija u njihovim očima znači INSTITUCIONALIZACIJU DIREKTNE AKCIJE; tačnije, organizovanje u samo-uprave kao normalne forme politike.
Prepručujemo da pročitate kako su nam Španci ukazali na put ka stvaranju istinski demokratskog društva
