Šta se u svetu podrazumeva pod direktnom ili neposredom demokratijom
Mogu se razlikovati dva različita shvatanja pojma „neposredna demokratija“. Sa jedne strane, politički aktivni građani okupljeni u socijalne, direktno demokratski organizovane, inicijative i pokrete širom sveta , pod neposrednom demokratijom smatraju specifičan tip političke vladavine u kome se sama politička moć direktno i na obavezujući način upražnjava posredstvom izjašnjavanja svih građana i građanki sa pravom glasa na obligatornim referendumima, a ne posredstvom predstavnika političkih partija.
Pojam suprotan demokratiji shvaćenoj na ovaj način jeste predstavnička demokratija. Sa druge strane, pod „neposrednom demokratijom“ podrazumeva se politički postupak donošenja odluka gde građani i građanke putem referenduma samostalno i nezavisno od izbora odlučuju o konkretnim pitanjima koja se tiču politike i njenog sadržaja. Takvo poimanje demokratije treba shvatiti kao suprotnost u odnosu na reprezentativnu demokratiju. Postupak donošenja odluka konstruisan po principu plebiscita (nem. VOLKSABSTIMMUNG, engl. PLEBISCITE) je glasanje koje ne obavezuje predstavnike političkih partija i može se predvideti samo kao dopunski instrumenti političke participacije u različitim oblicima političkih sistema predstavničke demokratije.
Koji se instrumenti neposredne demokratije – shvaćeni kao oblici političke participacije – mogu razlikovati? Pre svega je važno napraviti razliku između izglasavanja osoba i konkretnih pitanja. Glasanje koje se tiče lica u demokratijama se odvija na izborima. Neposredna demokratija, međutim, prevazilazi okvire izbora, jer izbori predstavljaju temelj reprezentativnih sistema, što znači da građanke i građani biraju parlamentarce, šefove država i vlada, gradonačelnike i tako dalje, koji onda, opet, sa svoje strane donose političke odluke u ime građana i građanki. Za razliku od toga, neposredna demokratija podrazumeva direktne odluke građana i građanki o konkretnim pitanjima posredstvom obligatornih referenduma.
- Predlozima se smatraju plebisciti o predlozima zakona gde rezultati glasanja nisu obavezujući za državne organe.
- Referendumom se odluka parlamenta o zakonu ili ustavnoj odredbi može podvrgnuti javnom plebiscitarnom izglasavanju. Narod, dakle, posredstvom plebiscita može naknadno da potvrdi ili ospori odluku koju je doneo parlament. Ukoliko su građani i građanke sa pravom glasa ovlašćeni da raspišu takav referendum, reč je o fakultativnom referendumu, kakav poznaju ustavi Švajcarske, Italije, Lihtenštajna kao i 25 država SAD. Ako je takav plebiscit propisan pravnim normama – po pravilu ustavom– kao obavezan, kao što je to uglavnom slučaj kod ustavnih promena ili međunarodnih ugovora, reč je o obligatornom referendumu. Taj oblik referenduma sreće se u ustavima Švajcarske, Austrije, Danske, Australije, Lihtenštajna, u 49 država SAD, kao i u pokrajinskim ustavima Bavarske i Hesena u SR Nemačkoj.
- Inicijativom se smatra direktno demokratski postupak donošenja odluka koji mogu pokrenuti pojedinci/ke, grupe ili organizacije – dakle, postupak se ne pokreće „odozgo“, već iz sredine, iz naroda – i kojim se aktivno i direktno mogu unositi konkretni predlozi u zakonodavni proces. Za pokretanje postupka se obično zahteva određeni broj potpisa; u zavisnosti od političkog sistema, parlament, ili, opet, narod u okviru referenduma odlučuje o tom predlogu. Kada je reč o ustavnim zakonima, takvu vrstu inicijative poznaju ustavi Švajcarske, 17 saveznih država SAD, Lihtenštajn kao i nekoliko pokrajinskih ustava SR Nemačke. U pogledu jednostavnijih zakona, ona je moguća u svim nemačkim saveznim pokrajinama, 21 saveznoj državi SAD, Lihtenštajnu, kao i na nivou kantona u Švajcarskoj.
Poređenje evropskih država
Osmotrićemo bliže širenje neposredne demokratije oslanjajući se na uporednu studiju koju je radna grupa Fondacije Initiative & Referendum Institute Europe pod vođstvom Andreasa Grosa (Andreas Gross) i Bruna Kaufmana (Bruno Kaufmann) izradila 2002. godine u 15 država članica EU, 13 država kandidatkinja kao i u članicama EFTA (European Free Trade Association – Evropska asocijacija za slobodnu trgovinu) i to u Islandu Norveškoj, Lihtenštajnu i Švajcarskoj. U 32 zemlje ispitivalo se
- da li postoje instrumenti neposredne demokratije i postupci na nivou države;
- da li je pri tom reč o onoj koju mogu raspisati građani i građanke – poput narodnih inicijativa i fakultativnog referenduma;
- da li je ukorenjen instrument obaveznog referenduma.
Rezultat ispitivanja jeste da se samo u dve zemlje na sva tri pitanja mogao dobiti potvrdan odgovor (Lihtenštajn i Švajcarska). Nakon te prve grupe zemalja sledi druga gde građanke i građani nezavisno od parlamenta i vlade mogu da raspišu plebiscit na nivou države (Italija, Slovenija, Letonija), kao i treća grupa zemalja u kojoj je ukorenjen instrument obligatornog referenduma (Irska, Danska, Litvanija i Slovačka). Uz to treba pomenuti i Holandiju, gde je 1. januara 2002. uveden privremeni i za državne organe neobavezujući referendum, što je učinjeno jednim zakonom koji je važio do 2005. godine;
Nakon te donekle grube podele, odabrane države ispitane su prema izdiferenciranijem kvalitativnom i kvantitativnom katalogu kriterijuma u pogledu kvaliteta postupaka koji se tiču neposredne demokratije i podeljene u šest porodica zemalja:
- "Avangardne" sa širokim spektrom postupaka u vezi sa neposrednom demokratijom: Lihtenštajn i Švajcarska.
- "Demokratske" u kojima građani i građanke makar delimično raspolažu mogućnostima da bez pristanka državnih organa raspisuju plebiscite na državnom nivou i gde postoji obligatorni referendum: Italija, Slovenija, Letonija, Irska, Danska, Litvanija i Slovačka.
- "Oprezne", gde doduše postoje iskustva sa instrumentima neposredne demokratije, ali se ona uglavnom koriste plebiscitarno, što će reći posredstvom parlamenta ili vlade, a ne posredstvom samih građanki i građana: Francuska, Španija, Austrija, Švedska, Norveška, Mađarska.
- "Bojažljive" u kojima doduše postoje naznake instrumenata neposredne demokratije, ali su političke elite do sada zazirale od snažnije izgradnje neposredne demokratije: Poljska, Velika Britanija, Finska, Estonija, Belgija, Island, Luksemburg, SR Nemačka, Grčka i Republika Češka.
- Beznadežne, gde praktično ne postoji institucionalni postupak ili iskustvo sa neposrednom demokratijom, u kojima su politički i kulturni okviri nepovoljni za izgradnju demokratskog sistema, ali gde makar donekle postoji debata o neposrednoj demokratiji: Rumunija, Portugal, Bugarska i Malta.
- Na začelju su one u kojima u trenutku istraživanja (2009) ne postoje nikakve naznake u pravcu razvoja direktne demokratije: Kipar i Turska. Srbije nije učestvovala u studiji, ali se nalazi na začelju naravno.
Helge Batt iz:APuZ – aus Politik und Zeitgeschichte )10/2006, 6. März 2006
Izvor: https://www.uticaj.rs/neposredna_demokratija#naslov1
Preporučujemo da pročitate: