Poslednje dve decenije života u Srbiji obeležene su prodiranjem neoliberalne ideje u reformi privrede i države. Posle kratkotrajnog, opšteg prihvatanja pojavili su se u domaćoj nauci otpori i kritike neoliberalnog koncepta a danas je već moguće reći da je ova ideja doživela poraz oličen u katastrofalnom stanju srpske privrede i države. Profesor Mlađen Kovačević učestvovao je u raspravama od pojave ove ideje pa do danas. U svom radu Primena neoliberalizma i uloga države u privredi Srbije, profesor Kovačević opisuje uspon i pad ove ideje u našoj zemlji. Objavljujemo pet nastavaka iz ovog rada uz redakcijsku opremu.

 

I u periodu od 2006, pa zaključno sa krajem 2008. zvanične institucije, ali i neke „naučne“, bolje reći kvazinaučne institucije, nastavljaju da se hvale sa navodno dinamičnim rastom BDP, rastom per capita dohotkom i postignutom stabilizacijom. Vrlo mali broj ekonomista u svojim radovima i istupima u sredstvima informisanja je dokazivao da te hvale nemaju nikakvu realnu osnovu. I sam sam krajem 2008. i početkom 2009. godine dokazivao da je taj rast više virtuelna nego realna kategorija i da je neodrživ i da je bio praćen brojnim, sve težim problemima, kao što su sve veća nezaposlenost, pad konkurentnosti privrede, sve viši stepen spoljne zaduženosti, sve veći deficit tekućih transakcija sa inostranstvom, sve veće međuregionalne razlike u nivou razvijenosti, itd. itd[1].

Ti zvaničnici, ekonomske institucije i neki akademski ekonomisti (i matematičari) su sve do kraja 2008. sve navedeno i teške probleme i deformacije ignorisali, kao i vrlo neprijatan trend smanjenja stope rasta BDP i industrijske proizvodnje. Neki od zvaničnika, posebno tadašnji potpredsednici vlade, neki vajni magistri ekonomskih nauka – M. Dinkić i B. Đelić su početkom oktobra 2008. isticali da nas svetska finansijska kriza neće pogoditi i da ćemo čak od nje imati koristi jer će se, navodno, potencijalni strani investitori preorjentisati sa područja zemalja zahvaćenih tom krizom, verovali ili ne, u Srbiju[2] (Privredni pregled, 2-5, 10. 2008). Iako i tada i kasnije nisam isticao neki veliki doprinos svetske finansijske i ekonomske krize na privredu Srbije, morao sam odmah posle ovih njihovih priča da reagujem i da pokažem da su oni bili „izgubljeni u prostoru i vremenu“ (Kovačević, 2008b, str.43).

 

Novi aranžman sa MMF

Krajem 2008. i početkom 2009. privredna aktivnost u Srbiji se naglo smanjuje, a devizne rezerve, zbog podizanja deviznih uloga stanovništva koje je usledilo zbog panike – osetno se smanjuju, pa je vlada, uz donošenje odluke da država garantuje za svaki devizni ulog do 50.000 evra (umesto dotadašnjih 3 000), morala ponovo da moli MMF za zaključivanja stend-bay aranžmana do čega je i došlo i time je Srbiji bilo, u načelu omogućeno, da će u slučaju potrebe za povećanjem deviznih rezervi, moći da povuče 2,9 milijardi evra, ali samo u slučaju ispunjenja uslova koje nameće ova institucija. Do isteka tog aranžmana Srbija je povukla tj. zadužila se kod Fonda u ukupnom iznosu od milijardu 687 miliona evra, tj. milijardu i 213 miliona evra nije iskoristila jer za to, navodno, nije bilo potrebe, jer su devizne rezerve ostale na visokom nivou. Za svaki slučaj, Srbija je 2011. zaključila sa MMF spsorazum iz predostrožnosti, ali je on, zbog nezadovoljstva predstavnika te institucije zamrznut bolje reći stavljenad acta do izbora nove vlade, a šta će posle biti – niko ne zna.

Međutim, kada se radi o „filozofiji“ i uslovljavanjima Fonda, trebalo bi naglasiti da su oni bitno umekšani nakon višestrukog torpedovanja neoliberalizma i Vašingtonskih dogovora. Čak bi se moglo reći da je u uslovima neodgovorne i nestručne Vlade Srbije, uplitanje Fonda u finansije, zaduživanje u zemlji i inostranstvu i sl. bilo i korisno, jer da nije bilo toga, i budžetski deficit i javni dug i spoljni (javni) dug kako u 2011. godini tako i u 2012. godini bili bi znatno veći. Za neoliberale u Srbiji to je dokaz da je država kao institucija uopšte, pa i država Srbija, odnosno njena Vlada krajnje neodgovorna i da je prigrabila da radi mnogo šta što joj ne pripada i da je morala da znatno više razvija slobodno tržište, odnosno neoliberalizam. I po njima, pre svega zbog toga, stanje u privredi je katastrofalno. Jedan od tih ekstremnih neoliberala iz Srbije u jednom tekstu u dnevnim novinama je rekao da u Srbiji nema ni „n“ od neoliberalizma. S druge strane, još uvek malobrojna, ali sve veća, skupina ekonomista ističe da je to zaista dramatično stanje u privredi, pre svega posledica, nametnutog koncepta reformi koji je imao vrlo ozbiljnu konstrukcionu grešku, ili kako pre dve godine reče nobelovac Dž. Stiglic - „sistemsku grešku“.

 

Koji je pravi model privatizacije

Predsednik Akademije ekonomskih nauka, u osnovi još uvek neoliberal, ali ne ostrašćeni, prof. dr Lj. Madžar, u više tekstova žestoko kritikuje kritičare neoliberalizma i prethodnih, a posebno sadašnje Vlade. Tako on u jednom, gotovo da nije potrebno napomenuti, vrlo obimnom radu kaže:

„Neka bude istaknuta jedna krupna kontradikcija u masi napisa, u njihovom preovlađujućem broju, u kojima se vlast kritikuje sa posebnom žestinom. Biće da nije slučajno da su svi ti kritičari – trenutno u sećanje ne dolazi ni jedan izuzetak – istovremeno i predani analitičari tržišnih otkaza i veliki skeptici, kada su u pitanju dometi spontanih procesa u privredi. S druge strane, oni nastupaju kao vatreni zagovornici državne intervencije. Šta je protivrečnije nego tražiti i čak očekivati da država (najzad) iz samog temelja svoje (naopako), obrasce delovanja i po kratkom postupku otkloni pogubne tržišne projekte, a s druge strane vrlo detaljno i možda sa nekom gorkom nasladom razrađivati promašaje u toj politici i metodično dokazivati da je ona kumovala aktuelnoj nepovoljnoj situaciji koju kritičari bez naročite zadrške i makar ograničene kvalifikacije karakterišu kao (opšte)društvenu kataklizmu“ (Madžar, 2009: 68).

U skladu sa svojim neoliberalnim ubeđenjem, Madžar kaže:

„Ekonomisti sa većom verom u efikasnost tržišta i sa ogromnom nevericom u društvenu racionalnost državne intervencije, traže od države da (najzad dobro) radi ono za šta je pozvana i specijalizovana, što društvu samo onamože da pruži. To je izgradnja i razvijanje pravnog poretka, jačanje sudstva, zaštita ugovora i bespoštedno isterivanje finansijske discipline, pa se tako raširene i popularne kritike države mogu okarakterisati kao naučno neutemeljene“ (Madžar, Ibidem). I ove njegove konstatacije su, najblaže rečeno, neprihvatljive, pogotovo one koje govore da su kritičari države i Vlada u Srbiji u logičkoj kontradikciji. Možemo se složiti sa njegovim navođenjem četiri oblasti u kojima država ima monopol. Međutim, smatram da je ta njegova konstatacija samo udžbenička i odnosi se samo na razvijene zemlje i važila je, eventualno, do sredine 2008. godine.

Ne sporim da u tim oblastima u svakoj zemlji, pa i u Srbiji, država mora imati isključivu moć regulisanja. Međutim, prof. dr Madžar zanemaruje da se Srbija odlučila za tranziciju iz socijalističkog u kapitalistički sistem i da je samim tim ona kao država morala imati niz aktivnosti koje stare kapitalističke zemlje nemaju. Prvo, morao se kreirati optimalan model te tranzicije. Iz tekstova Madžara koji se odnose na ovu materiju stiče se utisak da on veruje da je jedini prihvatljiv model onaj koji se zasniva na ekstremnom neoliberalizmu, odnosno tzv. Vašingtonskom konsenzusu koji je potpuno prihvatio i MMF, jer je bio akter tog Dogovora. Spadam u one malobrojne ekonomiste koji su od 2001. godine bili žestoki kritičari tog modela.

Ali, zavisno ili nezavisno od toga, država u tranziciji mora prihvatiti i realizovati optimalan model privatizacije što, nažalost, po mom ali takođe i po mišljenju mase akademskih ekonomista, nije bio slučaj kada je reč o državi Srbiji.

 

Propusti državne politike

Država koja jedino realizuje privatizaciju mora maksimalno racionalno trošiti sredstva dobijena po tom osnovu, što nije bio slučaj u Srbiji, jer država nije usmerila ta sredstva u investicije, već u potrošnju, a to je i sam prof. dr Lj. Madžar oštro kritikovao.

 

 

U procesu privatizacije svaka država mora kreirati i realizovati optimalnu spoljnotrgovinsku politiku, odnosno liberalizaciju uvoza što, nažalost, takođe nije bio slučaj SR Jugoslavijom, odnosno Srbijom (o čemu je već bilo reči u tekstu) i sam Lj. Madžar je to 2001. godine kritikovao (Madžar, 2002, str. 196-205).

Svaka država u tranziciji mora krajnje racionalno upravljati spoljnim dugom i u skladu sa tim maksimalno voditi računa o prihvatljivom stepenu spoljne zaduženosti, što, opet, nije bio slučaj sa Srbijom, što smo Lj. Madžar i ja često oštro kritikovali.

U procesu privatizacije država dolazi do nemalog iznosa sredstava, a posebno deviznih sredstava, te ih mora krajnje racionalno koristiti, što u Srbiji nije bio slučaj, jer su sredstva iz NIP-a često usmeravna ne na bazi ekonomskih, već partijskih kriterijuma, što smo nas dvojica i niz drugih ekonomista često kritikovali.

Ili, pošto se privatizacija nije mogla obaviti u kratkom roku, jer se tzv. „šok terapija“ pokazala kao potpuni promašaj, država je morala obezbediti vrhunske menadžerske timove koji će rukovoditi državnim, javnim i društvenim preduzećima. Na opštu žalost, u slučaju države Srbije ni to se nije desilo, jer je pri izboru menadžmenta u tim preduzećima, umesto stručne podobnosti, prednost data političkoj podobnosti.

Ozbiljna država, pa i Srbija mora doneti i dosledno realizovati prostorni plan. Lokalne samouprave moraju usvojiti prostorne planove konkretnih gradova i činiti sve da se oni poštuju i dosledno realizuju. Srbija je dosta kasno usvojila prostorni plan, a čitav niz gradova Srbije nema detaljne urbanističke planove, pa se širom zemlje u većoj ili manjoj meri nalaze Kaluđerice. Ozbiljan problem je što se i usvojeni urbanistički planovi ponekad, u manjoj ili većoj meri ne poštuju[3].

Svaka bivša socijalistička zemlja koja se opredelila za tranziciju morala je što pre doneti zakon o denacionalizaciji, odnosno restituciji, a država Srbija je to učinila tek 2011. godine, ali ga još nije počela primenjivati. U skladu sa svim prethodno navedenim, u svim zemljama u tranziciji pojavljuje se problem deformacije ponude i tražnje deviza, što stvara uslove za precenjivanje vrednosti nacionalne valute. Da se to ne bi dogodilo, svaka država u tranziciji mora voditi ekonomsku politiku i preduzimati takav skup mera kako bi se podjednako u kratkom i u dugom roku vodila politika realne, pa čak i politika podcenjene vrednosti nacionalne valute. Država Srbija je i u toj oblasti potpuno omanula, te je otuda realna vrednost dinara krajem septembra 2008. godine, verovali ili ne, bila za 110% na višem nivou nego krajem 2000. godine, tako da je to ostavilo teške ekonomske i socijalne posledice jer se to, uz naglu i preteranu liberalizaciju uvoza, svelo na koncept “spržene zemlje”, što smo Lj. Madžar i ja često oštro kritikovali.

Gotovo sve bivše socijalističke zemlje, pa tako i Srbija, imale su ogroman broj monopola u momentu odluke da krenu u tranziciju, te su otuda, u cilju kreiranja tržišne privrede, morale stvarati konkurenciju, tj. smanjivati monopolisanost domaćeg tržišta. Država Srbija je i tu potpuno zakazala, što dokazuje najnoviji nalaz Svetskog ekonomskog foruma o stepenu monopolizacije na domaćem tržištu, prema kome se, verovali ili ne, iza Srbije u 2010. god. nalazilo samo tri zemlje od ukupno 142 zemlje na rang-listi[4].

U vezi sa tim, svaka država uopšte, a posebno zemlja u tranziciji, mora učiniti sve što je u njenoj moći da se poveća efikasnost antimonoposle politike. Ni to nije bio slučaj sa Srbijom, pa je na rang-listi tog Foruma u tom domenu, u lošijem položaju od nje bilo samo pet zemalja.

Takođe, sve zemlje koje su krenule u tranziciju imale su vrlo visok stepen administriranja i tzv. papirologije, tako da su se trudile da u toj oblasti učine što veći napredak. Prethodne vlade Srbije vrlo malo su učinile da se unapredi stanje u toj oblasti. Aktuelna Vlada je pre tri godine obećala tzv. giljotinu propisa. Rezultat tog obećanja je da je Srbija na rang-listi Svetskog ekonomskog foruma simbolično popravila svoju poziciju po tom obeležju, tako da se na najnovijoj listi nalazi tek na 134 mestu. Drugim rečima, u toj oblasti samo osam zemalja nalazi se u goroj situaciji od Srbije.

U cilju kvalitetnog održivog razvoja privrede, a naročito zarad unapređenja vrlo loše strukture izvoza, države zemalja u tranziciji moraju obezbediti što viši nivo sredstava za razvoj naučno-istraživačkog rada. Pojedine zemlje, poput Kine, Češke Republike, Slovenije i dr, imale su vrlo zapažene rezultate u toj sferi što, nažalost, nije bio slučaj sa Srbijom, jer je ona u periodu od 2001. do 2009. godine za tu delatnost izdvajala samo 0,34% BDP-a, što je manje nego u nizu ekstremno nerazvijenih zemalja Azije i Afrike (The World Bank, 2010, 340-342).

Poznato je da su zemlje u tranziciji imale nerazvijene razne važne institucije, te da se međusobno puno razlikuju u performansama koje su postigle u toj oblasti. Nažalost, Srbija i tu, najblaže rečeno, postiže vrlo skromne rezultate, što je posledica slabosti vlada, slabosti političkog sistema, negativne selekcije kadrova na svim nivoima, krize Parlamenta, krize vlade, krize poverenja i niza drugih faktora o kojima je bilo reči na početku ovog rada.

Postavlja se pitanje zašto je Srbija vrlo malo napredovala, ako je uopšte napredovala, u regulisanju ranije navedene četiri oblasti koje prof. dr Madžar navodi? Zašto je učinjeno tako malo i zašto je ona još uvek daleko od pojma pravne države?

S obzirom na sve prethodno navedeno, država Srbija i njene institucije nisu radile ono što su morale, a često su radile ono što nije trebalo, a i to što su radile bio je najčešće pogrešno ili slabo. I to je dominantan razlog moje žestoke kritike i kritike malobrojnog skupa ekonomista.

Vrlo sam iznenađen što prof. dr Madžar smatra da mi padamo u neku kontradikciju. Ne mogu se složiti sa njegovom često isticanom tvrdnjom da su pomenuti problemi posledica vrlo teške upravljivosti državom, niti sa tvrdnjom da smo mi kritičari - utopisti. Shvatam da su brojna ograničenja u Srbiji vrlo teška, ali nikako se ne bih mogao složiti da se zbog toga ništa ozbiljnije ne može postići. I ako je prof. dr Lj. Madžar u cilju dokaza te teze do sada napisao oko dve hiljade strana – nije me ubedio i neće me ubediti čak i ako još toliko stranica napiše, ali to nije bitno za ovu temu.

 

Trend nacionalilzacije

 

 

I na kraju, trebalo bi naglasiti da se u Srbiji od početka 2009. ispoljava trend znatno veće nacionalizacije i podržavljenja preduzeća nego što se vrši njihova privatizacija. Naime, broj poništenih promašenih, neuspešnih privatizacija je od eskalacije ekonomske krize u Srbiji znatno je povećan i čitav niz tih preduzeća postaju državna, a Agencija za privatizaciju pokušava da nađe nove kupce, tj. da ih ponovo privatizuje ali, zbog ekonomske krize i u Evropi i u Srbiji, to ide vrlo teško pa većina, do daljeg, ostaju u državnom vlasništvu i vrlo su male šanse da se ona brzo ponovo privatizuju. Uz to, kao što se zna, država je de facto bila prinuđena da kupi jedno od najvećih preduzeća u Srbiji, US Stil Srbija, odnosno Železaru u Smederevu. Visoka je verovatnoća da će se i u narednom periodu brže povećavati broj državnih preduzeća nego što će se obaviti privatizacija. Dakle, sticajem eksternih i internih nepovoljnih okolnosti, tj. ekonomske krize, učešće državnog sektora u privrednoj aktivnosti - se povećava, što je suprotno širem pojmu neoliberalizma u kome država u privredi ima vrlo malo učešće.

Zbog ekonomske krize, država Srbija, kao i uostalom sve zemlje tržišne privrede, od SAD i V. Britanije do Mađarske, državnim subvencijama pokušavaju da spase što se spasiti može, što je, takođe, u velikom neskladu sa filozofijom neoliberalizma. I zanimljivo, ekstremni neoliberali u Srbiji se povodom svega navedenog - ne oglašavaju ili eventualno ističu da je to samo privremena pojava, što je vrlo diskutabilno.

 

 

S druge strane, kada se govori o prisustvu neoliberalizma u Srbiji, trebalo bi istaći da se on danas ispoljava i preko činjenice da je Narodna banka Srbije samostalna nezavisna institucija, što je u skladu sa Všingtonskim konsenzusom II. On se još više ispoljava preko marginalizacije sindikata, a posebno preko gotovo potpuno obespravljenosti radne snage i često njene surove eksploatacije, kako u domaćim tako i u stranim firmama lociranim u Srbiji.

 

Negativna selekcija na svim nivoima se nastavlja: Zorana Mihajlović ( iz G17 u SNS)

 

Sve u svemu, zbog svega navedenog, ali i zbog društvene krize ogromnih razmera i negativne selekcije kadrova na svim nivoima, Srbija se nalazi pred finansijskim i privrednim kolapsom o čemu sam detaljno pisao u referatu za savetovanje koje je organizovalo Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, sredinom decembra prošle godine[5] (M. Kovačević, 2012).

 

Autor: Prof. Dr. Mlađan Kovačević

Nastavak: Prvo ubili pa bi sad da obnavljaju industriju

_____________________

[1] Jedan od tih radova je nosio naziv „Realne i virtuelne performanse i privrede Srbije u periodu 2000-2007. godine“, objavljen u Zborniku Tekuća privredna kretanja, ekonomska i politička i strukturne promene u Srbiji 2007/2008. godine. Izdanje Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2008.

[2] Pregled naslova nekih od tih radova daje se u spisku literature.

[3] Za Srbiju bi verovatno bilo korisnije ili bar ne bi bilo šteta da je ekstremni neoliberal dr Boris Begović nastavio da se bavi urbanom ekonomijom (što je bila tema njegove doktorske disertacije).

[4] Vidi: URL: http://www.weforum.org (datum posete stranice: 10.02.2012).

[5] Zbornik referata sa tog savetovanja je u štampi.

Preuzeto sa: Balkan Magazina