Poslednje dve decenije života u Srbiji obeležene su prodiranjem neoliberalne ideje u reformi privrede i države. Posle kratkotrajnog, opšteg prihvatanja pojavili su se u domaćoj nauci otpori i kritike neoliberalnog koncepta a danas je već moguće reći da je ova ideja doživela poraz oličen u katastrofalnom stanju srpske privrede i države. Profesor Mlađen Kovačević učestvovao je u raspravama od pojave ove ideje pa do danas. U svom radu Primena neoliberalizma i uloga države u privredi Srbije, profesor Kovačević opisuje uspon i pad ove ideje u našoj zemlji. Objavljujemo pet nastavaka iz ovog rada uz redakcijsku opremu.

 

Kada se pročitaju stavovi koje su napisali saradnici CLDS (u studiji koja je nosila naziv Novi model privatizacije u Srbiji, predstavljena 2001. godine u proleće – prim.red), stiče se utisak da na ovoj kugli zemaljskoj nigde nema uspešnog preduzeća koje je u većinskim ili potpunom vlasništvu države, a bilo ih je puno i tada a i sada ih ima u velikom broju. Da napomenem da je 2005. godine 20 kompanija iz sektora eksploatacije nafte i prirodnog gasa, a među njima i norveški Petoro bilo u potpunom, 100% vlasništvu države, i „mnoga od njih su uspešno poslovala“ (UNCTAD, 2008, p. 117). Postojalo je mnogo drugih uspešnih firmi iz ovog i iz drugih sektora gde je država imala većinsko vlasništvo, a među njima je i norveški Statoil u kojoj je država u 2005. godine imala 64% učešća u kapitalu (Isto).

Iako ocenjuju da je privatizacija (iz 1997. g.) 49% kapitala Telekoma bila neuspešna, ova trojka ekonomista se tada zalaže za prodaju što većeg dela ostatka od 51% kapitala ove firme. S druge strane, njima ništa nije smetalo kada je norveški Telenor, u kome država ima većinsko učešće, kupio Mobtel u kome je država Srbije imala učešće od oko 50%. Ili, kada je NIS prodat ruskom Gaspromu, jedna saradnica CLDS je kasnije napisala kako je to primer koji pokazuje da je privatizacija od gubitnika za samo godinu dana stvorila preduzeće koje je godinu završilo sa profitom. Međutim, ona tada nije bila obaveštena da je Gasprom u većinskom vlasništvu ruske države, i da je samim tim ceo njen tekst mogao da bude dokaz da državno preduzeće može uspešno poslovati, samo ako ima odličan menadžerski tim.

Na kraju, članovi CLDS i drugi ekstremni neoliberali u Srbiji su 2001. i danas potpuno ignorisali činjenicu da je najuspešnije preduzeće u zemljama Istočne Evrope, sada već transnacionalna kompanija -  češka energetska firma ČEZ iako je u dvotrećinskom vlasništvu države.

 

Koncept za prodaju - svega

Po zalaganju za potpunu privatizaciju članovi CLDS su bili 2001. još ostrašćeniji od „čikaških momaka“ uopšte, a posebno onih koji su bili locirani u Čileu odmah po vojnom puču koji je izvršio zločinac Pinoče. Naime, iako su se Fridmanovi, „čikaški momci“ zalagali za potpunu privatizaciju – od groblja do najvažnijih državnih preduzeća, ipak su shvatili da prodaja „zlatne koke“, preduzeća Codelko ne bi bila u nacionalnom interesu i činjenica da je ono ostalo u potpunom državnom vlasništvu bila je spas za Čile kada je početkom osamdesetih godina prošlog veka upao u tešku dužničku krizu. I naravno, kada je Čile napustio ekstremni neoliberalizam, i kada je sve više dobijao obeležje socijaldemokratske zemlje – o privatizaciji, odnosno prodaji ovog preduzeća – više nema govora, pogotovu u uslovima kada su cene bakra (posle 2000.) enormno povećane. Članovi CLDS, u svojim radovima iz 2000. i 2001. godine nisu pominjali privatizaciju groblja, ali jesu privatizaciju komunalnih preduzeća, pa se može pretpostaviti da se to podrazumevalo.

Dakle, oni su bili za prodaju, odnosno privatizaciju svega što je moglo naći kupce. I ostali su dosledni u tom stavu. Čak i od kada je vlada Poljske donela odluku da obustavi dalju privatizaciju vrednijih državnih preduzeća u vreme svetske ekonomske krize, sa obrazloženjem da će cene biti vrlo niske, ekstremni neoliberali iz tog našeg Centra (kao i iz Instituta za slobodno tržište) su, preko sredstava informisanja, isticali potrebu privatizacije Telekoma bez obzira što je bilo jasno da je ponuđena cena bila vrlo niska. I kada se nekoliko nas profesora Univerziteta, sa više fakulteta, malo više eksponiralo i isticalo da je neracionalno vršiti privatizaciju te vrlo uspešne firme, odnosno smanjiti učešće države u njoj ispod 50%, B. Begović je u Politici objavio članak pod nazivom „Radovanci trče počasni krug“ u kome je bez argumenata osuo drvlje i kamanje na nas, a ja se nisam mogao spustiti na takav nivo i nastaviti sa njim polemiku o toj temi. Nisam video reakciju neoliberala uopšte, te i onih iz tog Centra kada je Vlada odbila neprihvatljivu cenu koju je ponudio austrijski kupac, niti povodom odluke Telekoma da otkupi 20% učešća grčkog OTE-a. Verovatno su bili iznenađeni da banke koje su dale kredit Telekomu nisu tražili garanciju države, što je znak da imaju poverenje u buduće poslovanje ove firme.

 

Teška prevara vodi u dužničko ropstvo

Neoliberali Srbije, a posebno ovi iz CLDS, verovali su ili možda smatrali da će za građane Srbije biti najbolje da se privatizacija obavi tako što će se u taj proces uključiti kvalitetni strani investitori i da će preko njihovog vlasništva obezbediti „med i mleko“. Ovaj trio ekonomista, povodom toga kaže, „Nacionalni ponos (ili „suverenost“) čuva se sa ekonomskim napretkom i blagostanjem građana, kao i povećanom naplatom poreza, a ne nacionalnom svojinom nad preduzećima koja loše rade“ (str.37). Pošto u 2001. godini, zbog sankcija, ranije hiperinflacije, desetogodišnjeg dezinvestiranja, raspada zemlje i vazdušne agresije NATO-a, gotovo da nije bilo preduzeća koja dobro rade, realizacija svih navedenih stavova članova CDLS i tadašnjeg ministra za privredu i privatizaciju de facto bi značilo rasprodaju preduzeća i resursa stranim pravnim i fizičkim licima i eventualno domaćim tajkunima koji su devedesetih godina do kapitala došli uglavnom preko korupcije i kriminala.

Realizacija ovog koncepta de facto je podrazumevala privremeno podržavljenje ne samo banaka (zašto su se oni zalagali), već i drugih društvenih preduzeća. Iako u nazivu Centra stoji reč „demokratsko“, realizacija tog projekta privatizacije nije imala ničega što bi se moglo podvesti pod pojam „demokratija“ – naprotiv, sem obećanja „meda i mleka“, narod se uopšte nije pitao da li prihvata takav model privatizacije. Način na koji je formiran tadašnji parlament, sistem glasanja u parlamentu (kako šef stranke naredi) i sl. – bili su daleko od pojma demokratije. I naravno da je sve to moralo imati za posledicu usvajanje i primenu vrlo lošeg modela privatizacije.

Pošto je slično bilo i u mnogim drugim zemljama u tranziciji, pa i u Hrvatskoj, pok. prof. dr Branko Horvat je tvrdio da je podržavljenje samoupravnih preduzeća i njihova privatizacija u Hrvatskoj bila teška prevara koja je imala katastrofalne ekonomske i društvene posledice, kao što su drastičan pad proizvodnje, uvođenje surovog „tvrdog“ kapitalizma, razorena preduzeća, smanjenje zaposlenih i povećanje nezaposlenih ljudi, nepravedna raspodela društvenog kapitala, uništavanje domaćih preduzeća i banaka, pojavu i jačanje „tajkunizacije“, sve veće zaduživanje u inostranstvu, dužnička kriza, teška društvena kriza, dužničko i kolonijalno ropstvo“ i sl. (Horvat, 2002, str. 54-57).

Naravno da će ekstremni neoliberali u Srbiji reći da ovo nema veze sa Srbijom i da su osnovni problemi u njoj - inače identični sa onim koji navodi prof. Horvat – posledica nerealizacije njihove strategije.

 

Početak privatizacije i pojava stranih „eksperata“

I pored svega navedenog, nacrt zakona o privatizaciji je bez bilo kakve veće promene usvojen u proleće 2001. godine i nakon toga počela je privatizacija, odnosno rasprodaja najatraktivnijih preduzeća u Srbiji, a ostvareni prihodi su nazvani, verovali ili ne – „stranim direktnim investicijama“. Ovi autori, kao i poslanici potpuno su zaboravljali u kakvom je jadnom ekonomskom stanju bila Srbija pre Drugog svetskog rata kada su svi najvažniji rudarski i industrijski kapaciteti bili u rukama stranog kapitala. Moguće je da su poverovali da su transnacionalne kompanije (TNK) u međuvremenu bitno smanjile svoju pohlepnost. Da su imali takve primere, verovatno bi naveli zemlje u razvoju koje su se usrećile zato što su njihovi najvažniji resursi bili u vlasništvu stranih TNK.

S obzirom na činjenicu da je krajem 2000. i početkom 2001. godine izvršena liberalizacija cena, bilo je jasno da će stopa inflacije biti visoka a pošto je po Vašingtonskom dogovoru i Aranžmanu o produženom finansiranju, zaključenom između MMF i Srbije, stabilizacija bila jedan od prioriteta, nova vlada je odlučila da održava ranije fiksirani valutni kurs, jer je to po nizu osnova ublažavalo rast cena. I MMF de facto, i kao prioritet, propisuje stabilnost cena i valutnog kursa[1].

Tokom 2001. godine, slično kao i u zemljama Latinske Amerike i zemljama u tranziciji, posebno u Rusiji, u nizu državnih institucija od Narodne banke SR Jugoslavije do republičkih ministarstava, pojavljuju se strani „eksperti“ i „savetnici“[2].

Tokom 2001. u SR Jugoslaviji i Srbiji se donosi i niz mera u cilju privlačenja stranog kapitala – od grinfild i braunfild investicija, investicionih fondova, pa i špekulativnog kapitala a zvaničnici i podobni ekonomisti ističu da će to obezbediti ekonomski progres. Oni su potpuno ignorisali dokaze najpoznatijeg slovenačkog ekonomiste, potpredsednika vlade i rektora Ljubljanskog univerziteta prof. dr Jože Menciger, da čak i te tzv. strane direktne investicije u srednjem, a pogotovu u dugom roku imaju veće štete nego koristi. Oni verovatno nisu znali ili su se pravili da ne znaju ili su zbog zavisnosti od MMF i Svetske banke morali da ignorišu jedan članak koji je Dž. Stiglic objavio u londonskom Observeru i u kome pokazuje kako jedna zemlja koja se našla u finansijskim problemima i koja se obraća za finansijsku pomoć MMF i Svetskoj banci i koja prihvati i dosledno sprovodi njihove „strategije“ - relativno brzo postaje kolonija[3]. Oni uopšte nisu našli za shodno da izuče šta se to desilo u Rusiji (1998) i Argentini (2001).

 

Đelićevo „srpsko čudo“

Nakon izbora nove vlade, tokom 2001. godine, zvaničnici, ali i masa akademskih ekonomista, bilo iz ubeđenja bilo iz finansijskih interesa, obećavaju spektakularan rast i razvoj. To je posebno došlo do izražaja na savetovanju ekonomista koje su organizovali Naučno društvo ekonomista Jugoslavije i Ekonomski fakultet u Beogradu. Na tom skupu glavnu reč su vodili samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi u SR Jugoslaviji i Srbiji: prof. dr Miroljub Labus, mr Božidar Đelić i mr Mlađan Dinkić. Pošto sam u prethodnim radovima kritički detaljnije navodio sva njihova obećanja na tom skupu[4], ovde ću navesti samo obećanja - B. Đelića (asistenta Džefrija Saksa). Kao što se, potpuno neopravdano, govorilo o „čileanskom“, „argentinskom“, „brazilskom“, „ruskom“ i drugim „čudima“ koje je navodno proizvela šok terapija i ekstremni neoliberalizam, i Đelić je na tom skupu izneo bajnu viziju Srbije:

„Kroz tri godine ona će biti ekonomski lider Balkana, u 2004. postaće kandidat za članstvo u EU, do kraja decenije punopravno članstvo u EU, biće zemlja koja doživljava najbrži privredni rast i o kojoj će se pričati kao o 'srpskom čudu'“ (hteo je reći „srpskom privrednom čudu“). (Đelić, 2002, str.24).

Na tom skupu sam vrlo oštro kritikovao politiku fiksiranja valutnog kursa dinara, odnosno njegovu sve veću precenjenost i naglu, preteranu liberalizaciju uvoza (Kovačević, 2002.str.188-190), a replicirao je vrlo arogantno ali i vrlo neubedljivo tadašnji guvener NBJ mr Mlađan Dinkić[5] (Dinkić, 2002, str.245-248).

Neočekivano, početkom 2002. godine doneta je vrlo problematična odluka o gašenju četiri velike banke u Srbiji, a privatizacija i liberalizacija dobijaju na intenzitetu. Negativni efekti sve precenjenije vrednosti dinara i nagle, preterane liberalizacije uvoza bivaju sve vidljiviji, a posebno je rastao uvoz koji je bivao cenovno sve konkurentniji i on sve više guši domaću industrijsku proizvodnju. Zbog toga sam u nekoliko radova i intervjua isticao da je privredu Srbije zahvatila tzv. „holandska bolest“, da model reformi ima vrlo ozbiljnu „konstrukcionu grešku“ i da bi ga trebalo što pre napustiti (Kovačević, 2002b, 2002c. i 2002d).

U toj godini žestok kritičar modela reformi u SR Jugoslaviji, odnosno Srbiji bio je i prof. dr Jovan Dušanić (Dušanić, 2002a, 2002b. i 2003a). Međutim, ovim kritikama zvaničnici nisu poklanjali nikakvu pažnju. Naprotiv, i dalje su tvrdili da je „Srbija na pravom putu“ i njima je bilo važno da ih hvali neko inostranstvo, a posebno međunarodne finansijske institucije.

 

Pohvala srpskoj vlasti

Da su privredne reforme u Srbiji koje su sprovedene u periodu 2001-2003. bile u skladu Sporazumom o produženom finansiranju, odnosno u skladu sa Vašingtonskim konsenzusom, pokazivale su pohvale koje su stizale iz MMF, Svetske banke i zemalja u kojima je ekstremni neoliberalizam bio dominantna filozofija. Navedimo samo da je sredinom aprila 2003. godine tadašnji prvi zamenik generalnog direktora MMF gospođa En Kruger (Ann Kreuger) izjavila:

„Međunarodni monetarni fond pohvaljuje vlasti Srbije i Crne Gore za impresivan (podvukao M.K.) napredak koji je postignut u procesu stabilizacije i sprovođenju reformi“. Sredinom iste godine ona je izjavila, „Ekonomska situacija Srbije i Crne Gore nastavlja da se poboljšava uz dalje smanjenje inflacije, poboljšanje spoljnotrgovinskog deficita“ (podvukao M.K.). Dakle, ona je u ovoj izjavi iznela potpunu neistinu, jer je spoljnotrgovinski deficit iz godine u godinu dinamično rastao. Za nju i za MMF kao instituciju, činjenice da se iz godine u godinu povećavala stopa nezaposlenosti i da se smanjivao broj zaposlenih nisu bile vredne pažnje, jer to za njih nije bio ekonomski već socijalni problem. Ona i MMF su tada hvalili privredne performanse iako je bilo evidentno da se stopa rasta BDP iz godine u godinu – smanjivala.

Dodajmo da je Svetska banka, na bazi podataka za period 2001-2004, u svom godišnjem Izveštaju za 2005. Godinu, Srbiju proglasila liderom u privrednim reformama u regionu.

U skladu sa tim pohvalama, nastavlja se davanje obećanja o svetloj perspektivi rasta i razvoja. U periodu 2002-2004. kreiran je niz tzv. scenarija rasta BDP, izvoza, spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućih transakcija sa inostranstvom u kojima se indirektno obećavaju svetle perspektive. Tu se posebno ističu „scenariji“ MMF (IMF, 2002) i dva „scenarija“ koje su kreirali domaći matematičari i ekonomisti data u radu, pod firmom američkog Džeferson instituta, Konkurentnost privrede Srbije u periodu 2003-2010.g. (Džeferson institut, 2003)[6].

 

„Ministar godine“ iz Srbije

U 2006. godini tadašnji ministar za finansije (M.Dinkić) je od nekog stranog časopisa proglašen za „ministra godine“ jer je Srbija, navodno, ostvarila suficit u budžetu. A taj suficit je bio vrlo problematičan, a ako je ostvaren, to je postignuto rekordnim deviznim prilivom po osnovu prodaje preduzeća stranim licima, što je suprotno principu domaćinskog poslovanja.

 

 

Uz to, trebalo bi naglasiti da je u 2006. godini iznos spoljnog duga povećan za čak 4,14 milijardi dolara, pa i to govori o velikoj problematičnosti te nagrade.

 

"Najbolji naučni institut"

Kada se govori o pohvalama i priznanjima, naravno, podrazumeva se – iz inostranstva, trebalo bi navesti da je, kako je štampa izvestila, Centar za liberalno-demokratske studije 2011. godine, proglašen za najbolji naučni institut iz zemalja Zapadnog Balkana i jedan od 10 najboljih u zemljama centralne i istočne Evrope. Prvo pitanje je da li je CLDS uopšte institut tj. da li ispunjava zakonske uslove (u šta sumnjam). Koliko znam, to je registrovana grupa građana a jedan broj najaktivnijih saradnika tog Centra je zaposlen u drugim ustanovama[7]. Drugo, nije jasno što se podrazumeva pod pojmom Zapadni Balkan i da li u svakoj od tih zemalja takav institut postoji i ako postoji, može se postaviti pitanje da li su i oni doprineli katastrofalnom stanju u kome se nalaze privrede zemalja tog područja, o čemu sam detaljnije pisao pre godinu dana (M. Kovačević, 2011). Ne znam da li takvi instituti postoje u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Ukrajini .... i koliko su oni doprineli, takođe katastrofalnom, stanju privrede tih zemalja. I uopšte, postavlja se pitanje koliko u svim zemljama centralne i istočne Evrope, ima takvih instituta, pa ako je njihov zbir mali, što je verovatno, biti među deset najboljih - nije vredno pažnje. Postavlja se pitanje da li takvi instituti postoje u najuspešnijim zemljama u tranziciji, kao što su Poljska i Slovenija, u šta sumnjam. I na kraju, pretpostavljam, da su u konkurenciji bili samo instituti koji propagiraju ekstremni neoliberalizam, ali ne i drugi ekonomski instituti.

I kada se sve to ima u vidu, priznanja „najbolji ministar za finansije“, „najbolji naučni institut iz zemalja Zapadnog Balkana“, po mom mišljenju – nije vredno velike hvale[8].

 

Prekid aranžmana sa MMF i nastavak neuspešne privatizacije

Kada se govori o prisustvu neoliberalizma i ulozi države u privredi Srbije, posebno bi trebalo istaći da se od početka 2006. godine mnogo šta dešavalo što je bitno odudaralo od onoga iz perioda 2001-2005.g. Prvo, početkom februara te godine Bord direktora MMF saopštio je da je nakon pet godina „uspešno“ završen trogodišnji sporazum o tzv. produženom finansiranju te institucije sa SR Jugoslavijom. Drugo, sredinom te godine tadašnja Vlada Srbije neočekivano saopštava da je donela odluku da u roku od godinu dana (u četiri rate) prevremeno vrati 1,1 milijardu dolara dug MMF. Zvanično je bilo rečeno da su ti krediti bili nepovoljni, jer su bili opterećeni visokim kamatama i da je - u uslovima kada su devizne rezerve dostigle relativno visok nivo – bilo ekonomski racionalno to učiniti.

Vrlo mali broj ekonomista su pretpostavljali da je to bila posledica želje da se Srbija oslobodi neprijatnog „međunarodnog finansijskog policajca“. Za takvu pretpostavku je bilo dosta osnova, jer se posle finansijskog sloma Argentine i sve prisutnije svesti da dosledno primenjeni recept MMF i „preporuka“ tzv. Vašingtonskog dogovora, u zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji daje vrlo nepovoljne efekte, pa mnoge zemlje od Ruske Federacije, Brazila, Argentine, pa do Bugarske, Rumunije, Makedonije itd. takođe tada (ili nešto kasnije) odlučuju pa prevremeno vrate dug MMF i da se tako oslobode njegovog tutorstva[9].

U Srbiji, pored prof. J. Dušanića, prof. M. Sekulovića i mene, pojavljuje se niz ekonomista koji kritički pišu o posledicama primene diktata MMF, bolje reći SAD. Neki od njih su čak u periodu 2001-2004. hvalili ulogu ove institucije u tranziciji Srbije, a kasnije su postali najžešći kritičari.

Međutim, ako je verovati bivšem ministru za finansija, B. Đeliću, odluka Vlade da se napusti aranžman sa MMF i da se njemu pre vremena vrati dug – bila je motivisana političkim, a ne ekonomskim kriterijumima, tj. željom tadašnjeg ministra za finansije M. Dinkića da se oslobodi kontrole trošenja para i tako kupovine glasača, bez obzira na posledice (Đelić, 2007,:27).

Prekidanjem aranžmana sa MMF, tj. od 2006. pa zaključno sa krajem 2008. u Srbiji se, što se tiče koncepta reformi i mera ekonomske politike, ništa suštinski nije promenilo i sve je bilo usmereno na dalju privatizaciju, liberalizaciju i stabilizaciju. Nastavljena je, ali još neuspešnija privatizacija o čemu je posebno bilo govora na specijalizovanom savetovanju u Institutu ekonomskih nauka 2010.g. (IEN, 2010). I sam sam o pogubnosti primene defektnog koncepta reformi i u sklopu toga i koncepta privatizacije govorio i pisao u nizu radova, pa se na tome ovde neću zadržavati.

Nastavljena je i dalja liberalizacija spoljne trgovine, bolje reći uvoza, pa je Srbija počela, sa pravne tačke apsurdno a sa ekonomske neracionalno, da jednostrano primenjuje sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Ostvarena je dalja liberalizacija i stimulisanje stranih direktnih investicija, pa se uvodi krajnje problematična mera – finansiranje radne snage u novim firmama i pogonima koje podižu strane kompanije u Srbiji – čak i do 10.000 evra po radniku. Narodna banka Srbije i dalje ima za prvenstveni cilj suzbijanje inflacije, pa i ona, uz druge anomalije, svojim prodajama deviza doprinosi sve precenjenijoj vrednosti dinara, tako da je njegova realna vrednost krajem septembra 2008. dostigla rekordan nivo – pa je bila za čak 110% na višem nivou nego krajem 2000. godine[10].

____________________________

[1] O tome detaljnije u knjizi Dž. Stiglica Protivrečnosti globalizacije, kao i u knjizi Na-Joon Changa Bad Samaritansi Branka Horvata Kakvu državu imamo, a kakvu državu trebamo.

[2] U citiranom radu B. Horvat kaže: „Strani konsultanti sjede u našim državnim ustanovama – kao što su 1945. godine sjedeli sovjetski“ (str.56).

[3] Joseph Stiglitz (2001), IMF’s for steps to domination“, THE Observer, 29.04.2001.

[4] Na primer, u uvodnom referatu Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom, u zborniku referata Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi, Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2011.

[5] Detaljnije o tome u mom uvodnom referatu „Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“, u zborniku referata Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi,izdanje Naučno društvo ekonomista sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskom fakultetu u Beogradu, Beograd 2011.

[6] Detaljnije o tome u mojoj uvodnoj studiji „Geneza i uzroci teških problema u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa Srbije sa inostranstvom“ u Zborniku referata Položaj i perspektive Srbije u evropskoj i svetskoj privredi,izdanje Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2011.

[7] Predpostavljam da ni Institut za slobodno tržište nije nikada ispunio uslove za naučnu ustanovu.

[8] Zanimljivo je da je u danima kada je Dinkić proglašen za najboljeg ministra za finansije na svetu, jedan bivši visoki činovnik u Saveznoj vladi jednom novinaru ispričao da je svojevremeno bio predlog da se tadašnji guvener NBJ, akademik Dragoslav Avramović, proglasi najboljim guvernerom na svetu, ali da bi to bilo ostvarivo, bilo je potrebno uplatiti desetine miliona dolara i to Savezna vlada nije prihvatila, pa on nije dobio to priznanje.

[9] Zbog svega toga već tada, a posebno do kraja 2008. g. MMF je zapao u tešku finansijsku krizu i sredstva sa kojima je raspolagao svela su se samo na oko 150 milijardi dolara, tj. bile su za oko 350 milijardi dolara manja od tada smatranog minimuma. I veliko je pitanje da li bi on nestao sa svetske finansijske scene da nije došlo do svetske finansijske krize.

[10] Izračunato na osnovu podataka datih u Statističkom biltenu, NBS – Decembar 2008.