Poslednje dve decenije života u Srbiji obeležene su prodiranjem neoliberalne ideje u reformi privrede i države. Posle kratkotrajnog opšteg prihvatanja pojavili su se otpori i kritike neoliberalnog koncepta u domaćoj nauci a danas je već moguće reći da je ova ideja doživela poraz oličen u katastrofalnom stanju srpske privrede i države. Profesor Mlađen Kovačević učestvovao je u raspravama od pojave ove ideje pa do danas. U svom radu Primena neoliberalizma i uloga države u privredi Srbije, profesor Kovačević opisuje uspon i pad ove ideje u našoj zemlji. Objavljujemo pet nastavaka iz ovog rada uz redakcijsku opremu.

 

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija zapala je krajem osamdesetih godina prošlog veka u vrlo ozbiljnu privrednu i društvenu krizu. To je važilo i za svaku njenu republiku, pa i za Srbiju. Posebno je bila alarmantna inflacija koja je pretila da brzo uđe u fazu hiperinflacije. Savezno izvršno veće na čelu sa Antom Markovićem bilo je dobro obavešteno o „čudotvorcu“ Džefriju Saksu (na slici) koji je neposredno pre toga za godinu dana suzbio hiperinflaciju u Boliviji. Oni su te informacije dobijali iz sredstava informisanja razvijenih zemalja koje su forsirale „čistu tržišnu privredu“, odnosno neoliberalizam ili (po američkom) neokonzervatizam, a posebno iz SAD i V. Britanije. I s obzirom da je, kako se tada tvrdilo, Saksova šok terapija u Boliviji imala za cilj, uz suzbijanje inflacije, stvaranje slobodnog, nesputanog tržišta, bilo je normalno što je on u tim zemljama i u njihovoj štampi dizan u nebesa. Naravno, oni su potpuno prećutali sve probleme, pa i prevare koje su pratile uvođenje te ekonomske šok terapije u Boliviji. I u štampi Srbije (a verovatno i drugih republika) kako dnevnoj, periodičnoj tako i stručnoj, Saks je takođe prikazivan kao velika zvezda. Zbog svega toga, SIV je došao na ideju da angažuje Saksa i njegove saradnike za savetnike i on je to prihvatio. I kao što je bilo uobičajeno i u drugim zemljama, u okviru SIV tajno se priprema i krajem decembra premijer A. Marković, za to vreme u spektakularnom televizijskom nastupu, objavljuje „Model stabilizacione politike“ koji je imao niz elemenata koji su bili primenjeni u Boliviji, ali je imao i niz značajnih razlika, što je bila posledica tadašnjih specifičnosti Jugoslavije.

 

 

To objavljivanje „Programa“ ili „Modela“ desilo se bukvalno uoči tradicionalnog savetovanja ekonomista u Opatiji. Ante Marković, koji je ranijih godina redovno učestvovao na tim, tada čuvenim savetovanjima, nije mogao prisustvovati, ali je poslao pismo u kome je istakao da je taj skup ekonomista „dobra prilika da se sa aspekta znanosti i stručnosti protumači celina Programa ekonomske reforme i mere za njihovu realizaciju u 1990. godini koje smo pripremili na temelju znanstvenih ekonomskih saznaja“. U tom pismu on kaže, „upravo ekonomska znanost ima izvanrednu ulogu u rasčišćavanju krupnih teorijskih i pragmatičnih pitanja i društveno-ekonomskog i društveno-političkog karaktera, koja posebno izbijaju na površinu u sadašnjim trenutcima oslobađanja od duboko uvreženih zabluda o osnovnim pitanjima i ekonomije i politike i države i prava“ (Ekonomist, 1-2, 1990, str.36).

 

ULOGA „EKONOMSKE ZNANOSTI“ 

I već sledeći dan (21. XII 1989.) održano je savetovanje o inflaciji, bolje reći o tom Programu. Aktivno učešće uzelo je 12 ekonomista, a među njima su bili i akademik B. Šoškić i ja. Gotovo svi ekonomisti su izneli niz primedbi i sumnji u opravdanost, kvalitet i mogućnost ostvarenja tog Programa. Tada sam (neopravdano) veličao Saksa nazivajući ga „velemajstorom“ svoga posla. Neki od učesnika su smatrali da Saksa nije ni trebalo angažovati i da mere za koje se on zalaže i koje su potpuno ili delimično prihvaćene u Programu, nisu primerene našoj situaciji i da ne mogu dati dobre rezultate. Povodom te dileme, zaključio sam sledeće: „moram se složiti s onim drugovima koji su govorili da on (tj. Saks) ipak nije mogao u tako kratkom vremenskom periodu shvatiti sve naše specifičnosti, sve naše čvorove kojim smo mi povezani i koje ne možemo preko noći razrešiti“ (Kovačević, 1990, str.82). Posebno sam izrazio sumnju u opravdanost i održivost proglašene konvertibilnosti dinara, fiksiranja valutnog kursa, mogućnosti dobijanja visokog iznosa stranih kredita, mogućnosti održavanja visokog nivoa deviznih rezervi kojim bi se mogla održati ta konvertibilnost. I posebno sam naglasio da će predloženi program destimulisati izvoz i da će se i zbog toga devizna situacija zemlje sistematski pogoršavati (Kovačević, 1990, str. 83-84)[1].

Na opštu, pa i moju žalost taj Program je već sredinom 1990. godine praktično napušten.

 

ŠOKOVI U SRBIJI 

Pojava Programa Ante Markovića bila je ne mali šok za stanovnike Srbije. Još veći šok je bio kada je u jesen 1990. g. praktično prekinuto servisiranje devizne štednje. Još veći šok je bio raspad SFR Jugoslavije i u vezi sa tim ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i ubistva mase stanovnika Srbije u tim ratovima. Ogroman šok stanovništvo Srbije je doživelo i doživljavalo tokom sankcija Ujedinjenih nacija koje su trajale osam godina. Šok još većih razmera jeste bila hiperinflacija i nestašica niza egzistencijalnih proizvoda u prvih nekoliko godina poslednje decenije prošlog veka. Strašan šok je bio drastičan pad životnog standara ogromnog procenta stanovništva. I najveći šok bilo je 78 dnevno bombardovane Srbije. Za neke stanovnike je bio šok i „srpska oktobarska revolucija“ i sve ono što se petog oktobra 2000. god. dešavalo u Beogradu.

Samo saznanje – do koga se došlo krajem 2000. godine da je spoljni dug Srbije, zbog dopisivanja redovnih i zateznih kamata za vreme sankcija, (pristanak na dopisivanje redovnih i zateznih kamata potpisao Miroljub Labus) povećan sa 6,4 (u 1990.g.) na čak 10,8 milijardi dolara i da je ona u grupi ekstremno zaduženih zemalja takođe je za mnoge stanovnike bilo šokantno. Na kraju 2000. godine izvršena je znatna liberalizacija cena, zvanični valutni kurs dinara je povećan sa 7 na 30 dinara za jednu nemačku marku a inflacija je u toj godini iznosila čak 112%, i to je samo po sebi, ali posebno zbog straha od nove hiperinflacije, izazvalo novi, ne mali šok. Dakle, od početka devedesetih godina, pa zaključno sa krajem 2000. stanovništvo Srbije je sistematski izlagano raznim šokovima i našlo se u sluđenom stanju.[2]

Zbog svega prethodno navedenog, u Srbiji je krajem prošlog veka zavladala strašna apatija, osećanje nemoći i beznađa i društvena kriza ogromnih razmera.

 

 

 

NEOLIBERALNI PROGRAM S KRAJA PROŠLOG VEKA 

Ekonomisti SR Jugoslavije, a posebno Srbije su krajem poslednje decenije prošlog veka na svojim tradicionalnim savetovanjima, ali i na nekim drugim skupovima i radovima analizirali stanje u privredi i u sferi ekonomsko-finansijskih odnosa sa inostranstvom i predlagali mere za pozitivan preokret, odnosno optimalnu tranziciju privrede. Početkom 1997. godine grupa 17 ekonomista uputila je „Pismo javnosti o merama za izlazak iz ekonomske krize“[3].

U istoj godini pojavila se (u izdanju Radio B 92), publikacija ove grupe ekonomista „Program radikalnih ekonomskih reformi u SR Jugoslaviji“, koji je, naravno, bio potpuno na istoj liniji ali je on ostao znatno manje zapažen od „Pisma javnosti“ pa ću se zbog toga, ukratko zadržati samo na sadržini i porukama „Pisma“.

S obzirom na činjenicu da je, koliko je meni poznato, glavni autor tog teksta, bio prof. dr Lj. Madžar, tada veliki pobornik neoliberalizma, a koordinator dr Veselin Vukotić koji je tada bio (a i sada je) ekstremni neoliberal – normalno je da su ceo tekst i predložene mere bili neoliberalno orijentisani, mada nemam utisak da su autori bili pristalice ekstremne šok terapije. Ipak, oni se zalažu za brzu, obaveznu, sveobuhvatnu, ali i socijalno prihvatljivu privatizaciju. Oni se zalažu i za liberalizaciju ekonomskih odnosa sa inostranstvom, redukovanje „izuzetno visokih carina i brojnih vancarinskih ograničenja“ (str.6). Uz to, ističu nužnost da dinar bude konvertibilan i stabilan, da se izvrši stabilizacija, a da je jedan od najvažnijih ciljeva ekonomske politike – niska inflacija, a ona će u prvoj godini realizacije programa biti oborena ispod 20%, a nakon dve do tri godine, ona ne sme preći 10% (str.7). Oni ističu nužnost bitnog smanjenja učešća javnih rashoda u raspodeli društvenog proizvoda i zalažu se da Narodna banka postane potpuno nezavisna monetarna institucija i td. Ovi autori se zalažu za radikalni institucionalni preobražaj, radikalnu privrednu reformu, odnosno za dalekosežnu društvenu reformu zasnovanu na privatnoj svojini, demokratiji i tržišnoj privredi. I naravno, oni ističu da će primena novog ekonomskog programa dovesti do efikasne privrede, sposobne za dugoročno povećanje životnog standarda ljudi i društvenog blagostanja.

 

PODSTREKAVANJE PUČA 

Sa mnogim stavovima ove grupe ekonomista sam se tada slagao. Ali i tada (i sada) sam smatrao da je neracionalna nagla liberalizacija uvoza, pa i nagla liberalizacija na unutrašnjem terenu. Kasnije mi je postalo jasno da je zalaganje za brzu, sveobuhvatnu privatizaciju, najblaže rečeno, vrlo problematično.

Bio sam žestok kritičar, verovatno kao ni jedan od navedenih 17 ekonomista, Miloševićevog režima i mera vlade Mirka Marjanovića, nisam bio član ni jedne stranke, ali mi se u tom Pismu javnosti nije sviđala prenaglašena njegova politička obojenost. Naime, i većina tih ekonomista tada je žestoko kritikovala marksizam, ali su i oni kao što je to činio i M. Fridman, ne javno, ali suštinski prihvatili Marksovu jedanaestu tezu o Fojerbahu samo, što su umesto reči „filozofi“ podrazumevali reč „ekonomisti“. I umesto da taj Program ponude celom narodu tadašnje SR Jugoslavije, oni kažu „Ovaj ekonomski program nudimo i ustupamo onim političkim snagama u SR Jugoslaviji koje su spremne da odmah i beskompromisno uđu u proces suštinskih privrednih i društvenih reformi. U te snage svakako ne spadaju rukovodeća garnitura vladajuće partije u Srbiji i njeni politički sateliti“(podvukao M.K.). I na kraju, oni ističu da se „iz istorijskog nazadovanja Srbije i SR Jugoslavije može izaći samo krupnim i brzim promenama ukupnog društvenog i ekonomskog sistema“ (strana 27, podvukao M.K.). Iako kažu „da te promene nisu moguće bez ukupne demokratizacije društva“, imajući u vidu da je tada koalicija oko socijalističke partije imala najveću podršku birača, njihovo zalaganje za brzu transformaciju društva i privrede, a posebno brzu i sveobuhvatnu privatizaciju, je podrazumevalo neku vrstu nedemokratskog puča. I zato nije čudno da se polovina članova G-17 kasnije, tj. posle 2000. našlo na nekoj funkciji u Srbiji, SR Jugoslaviji i Crnoj Gori.

 

BLAGONAKLONO PREMA NASILJU „SVETSKE ZAJEDNICE“ 

Nije mi se svidelo što u ovom „Pismu“ u tadašnjim i kasnijim istupanjima u javnost, sem časnih izuzetaka, članovi grupe 17 ekonomista nisu upućivali ni jedan prekor „svetskoj zajednici“, moćnim zemljama, kao što su SAD, Nemačka, V. Britanija, koje su svojim činjenjem i nečinjenjem onoga što su morali činiti, direktno ili indirektno doprinele dramatičnom stanju u SR Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori. Na primer, niko od njih nije našao za shodno da kaže da je uvođenje sankcija od strane Ujedinjenih nacija, po mnogo čemu bilo nepravedno i duboko nehumano, da osudi ponašanje pojedinih zemalja vezano za razbijanje SFR Jugoslavije, za knjiženje redovnih i zateznih kamata na spoljne dugove (iako su međunarodne finansijske institucije i zemlje kreditori donele jednostranu odluku o prekidu platnog prometa sa SR Jugoslavijom). Ne sećam se da je neko od članova G-17 osudio izjavu Klintona koju je dao negde u to vreme da je Kosovo i Metohija za SAD važna strateška tačka.

Sve to nije čudno ako se zna da su neki članovi G-17 (ali i neki drugi ekonomisti), uz dobre dnevnice, koje su isplaćivale neke strane institucije, odlazili na neke seminare u Budimpeštu, Segedin, Sarajevo, Podgoricu i sl. Na kraju, trebalo bi podsetiti da je G-17 preko nekih nebankarskih kanala dobijala pare iz inostranstva kojima su plaćani energente za gradove koji su otkazali lojalnost državnim ustanovama, odnosno Miloševićevom režimu.

 

 

Zbog svega navedenog, nije čudno da se kasnije G-17 pretvorila u stranku, ali moram istaći da većina prvobitnih članova te grupe nisu postaoli njeni članovi, a neki od njih su postali njeni žestoki kritičari.

 

KOMPLEKS NIŽE VREDNOSTI ILI VIZIJA EKONOMSKIH REFORMI 

U poslednjih nekoliko godina prošlog veka iz raznoraznih razloga neki članovi G-17 su dali ostavke, a među njima bio i jedan od najuglednijih – prof. dr Jovan Ranković.

S druge strane u tu grupaciju ekonomista uključuju se i neki drugi ekonomisti, a najistaknutiji među njima bio je prof. dr Miroljub Labus (koji će kasnije postati i šef stranke G-17 plus). Kada se govori o M. Labusu, koji je u devedesetim godinama na Pravnom fakultetu predavao predmet Politička ekonomija, trebalo bi podsetiti da je on 1992. godine na jednom savetovanju koje je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti dokazivao da tranziciju privrede SR Jugoslavije (naravno samim tim i Srbije) treba prepustiti stranim stručnjacima, jer oni o funkcionisanju tržišne privrede znaju mnogo više od domaćih ekonomista[4]. Ovom izjavom on je pokazao kompleks inferiornosti, ili niže vrednosti, ali se on, kada je postao visoki funkcioner, tog kompleksa oslobodio, pa je čak u jednom intervjuu izjavio da je on „bio deo tima vizionara ekonomskih reformi“[5].

Sredinom 1998. godine Naučno društvo ekonomista Jugoslavije je održalo savetovanje na temu „Ekonomski odnosi sa inostranstvom i tranzicija jugoslovenske privrede“ i na ovu temu je bilo čak 64 referenta, odnosno podneto je 54 referata. I samo je jedan od ekonomista iz G-17 našao za shodno da bude referent – dr Milan Kovačević, koji se kasnije potpuno razišao od njih i postao je žestok kritičar stavova čelnika te grupacije, pogotovu kada su postali funkcioneri.

 

REFORME UOČI RATA 

Pošto su mi u to vreme političari i ekonomisti bliski vlastima prigovarali da samo kritikujem a da ne predlažem mere za izlazak iz dramatične ekonomske situacije, za to savetovanje sam napisao uvodnu studiju u kojoj sam se zalagao za radikalne reforme, ali ne u nekoj uopštenoj formi (kako je bilo u „Pismu javnosti“ grupe 17 ekonomista). Naime, predložio sam čak više od 70 makro i mikro mera čijom bi se realizacijom obezbedio pozitivan preokret (Kovačević, 1998, str.24-26)[6]. Svoje izlaganje sam zaključio pitanjem da li su jugoslovensko društvo, njegove najvažnije institucije i privreda spremni za radikalne mere i realizaciju navedenih mera koje sam predložio. I u vezi sa tim sam zaključio: „Utisak je da su, sudeći po rečima, spremni, a da u suštini nisu. Ako je ta impresija tačna i ako se stanje u toj sferi brzo bitno ne izmeni – Jugoslavija i njena privreda su osuđeni na vegetiranje koje vodi teškoj nerazvijenosti, ogromnoj nezaposlenosti, daljem odlivu ljudskog kapitala u inostranstvo i opštu besperspektivnost. Sadašnja generacija, posebno vladajuća politička garnitura, nema moralno pravo da se sa takvim scenarijem miri. Naprotiv, ona mora prihvatiti koncept radikalnih, duboko osmišljenih društvenih i privrednih reformi, reintegraciju zemlje u svetsku zajednicu, međunarodne finansijske i trgovinske organizacije i standarde koje u njima važe, internacionalizaciju privrede i izvozno usmereni razvoj. Samo u tom slučaju jugoslovensko društvo i privreda će krenuti putem dugoročnog prosperiteta“[7].

Međutim, već od sredine 1998, a posebno krajem te i početkom 1999. pretnja od vazdušne agresije NATO bivala je sve jača, pa o reformama nije moglo biti govora, već se radilo od danas do sutra. I krajem marta 1999. počinje žestoko bombardovanje koje traje čak 77 dana i ono je donelo ogromne ljudske i materijalne žrtve. I što je tragikomično, američka administracija je to prikazala kao pomoć narodu Srbije i celu akciju je nazvala „Milosrdni anđeo“.

 

BOMBARDOVANJE U KORIST NEOLIBERALIZMA 

Tek nakon sedam godina stanovnici Srbije su, zahvaljujući Noamu Čomskom, saznali pravi uzrok agresije NATO i dvoipomesečnog prisustva „Milosrdnog anđela“ [8]. Naime, Stoub Talbot, koji je za vreme bombardovanja Srbije vodio Zajednički obaveštajni Komitet za diplomatiju Pentagona i Stejt departmenta, u predgovoru knjige direktora za veze Džona Norisa kaže:

„Ako zaista želite da shvatite kakvo je bilo raspoloženje u vrhu Klintonove administracije, treba pročitati Norisovu knjigu u kojoj on kaže, „stvarni cilj tog bombardovanja nije imao nikakve veze sa brigom za kosovske Albance – stvarni uzrok bio je to što Srbija nije sprovodila tržišne, socijalne i ekonomske reforme, što znači da je to bila poslednja oaza Evrope koja se nije povinovala neoliberalnim programima pod upravom SAD, pa je to moralo biti uklonjeno“.

Čomski navodi da je do početka bombardovanja na Kosovu ubijeno oko dve hiljade ljudi, a žrtve su bile na obe strane. Prema britanskoj vladi – najvećem jastrebu u Alijansi, najveći deo ubistava počinili su gerilci OVK koji su nadirali, kako sami kažu, da izazovu opštu reakciju „Srba i preko toga navedu zapadne humanitarce da bumbarduju“. I konačno, zbog svega navedenog, Alijansa kreće u varvarsko ubijanje nedužnih ljudi i rušenje važnih privrednih i infrastrukturnih kapaciteta. Bio je to do tada najveći šok koji je narod Srbije doživeo posle Drugog svetskog rata.

Da je to što je izneo Čomski tačno, pokazuju i sledeće reči Naomi Klajn: „Kada je NATO 1999. bombardovao Beograd, zvanični razlog bio je nečuveno kršenje ljudskih prava od strane Slobodana Miloševića, koje je užasnulo svet. Međutim, u priznanju (o kom se malo izveštavalo), a koje je usledilo godinama posle rata na Kosovu, Stoub Talbot, zamenik državnog sekretara u Klintonovoj administraciji i glavni američki pregovarač u toku rata, izneo je izrazito manje idealističko objašnjenje:

„Dok su nacije širom regiona težile da reformišu svoju privredu, ublaže etničke tenzije i uspostave građansko društvo, Beograd kao da je uživao u kontinuiranom kretanju u suprotnom pravcu. Nije nimalo čudo što su se Jugoslavija i NATO našli u sukobu. Najblaže objašnjenje za rat koji je NATO započeo, jeste otpor Jugoslavije prema širim političkim i ekonomskim reformama, a ne težak položaj kosovskih Albanaca“ (N. Klajn, str.372) [9].

__________

Autor: Prof. Dr. Mlađan Kovačević

Nastavak:  SRBIJA U KANDŽAMA NEOLIBERALIZMA – (2 deo)

 

Napomene:

[1] Ako se dobro sećam, tada sam se u Opatiji na tom savetovanju susreo sa asistentom Saksa Božidarom Đelićem, ali on nije uzeo učešće u raspravi i imao sam utisak da je bio impresioniran imenima poznatih ekonomista iz cele zemlje koji su tada bili prisutni, a mnogi su uzeli učešće u raspravi.

[2] Negde u to vreme moj prezimenjak književnik Dušan Kovačević je duhovito rekao „u ovoj zemlji je ostao normalan samo onaj ko nije bio normalan“.

[3] Mihael Arandarenko, Stojan Babić, Željko Bogetić, Bojan Dimitrijević, Mlađan Dinkić, Petar Ivanović, Milan Kovačević, Ljubomir Madžar, Jelica Milić, Branko Milovanović, Milić Milovanović, Mihajlo Nikolić, Jovan Ranković, Duško Šušnjar, Dušan Vujović, Veselin Vukotić, Boško Živković, „Pismo javnosti o merama za izlazak iz ekonomske krize“, izdanje Ujedinjeni granski sindikati, Nezavisnost, Beograd, 1997.

[4] Navedeno prema: dr Mirko Sekulović Ogledi o tranziciji, Niš, 2004, str.31, a zbornik sa tog savetovanja Transformacija svojinskih odnosa – teorijska i empirijski aspekt, izdanje Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1992.

[5] Večernje novosti, 6. 03. 2004.

[6] Prof. dr Mlađen Kovačević, „Ekonomski odnosi sa inostranstvom i tranzicija jugoslovenske privrede“, u zborniku Ekonomski odnosi sa inostranstvom i tranzicija jugoslovenske privrede,izdanje Naučno društvo ekonomista Jugoslavije, Herceg Novi, 1998.

[7] Detaljnije o tome u radu navedenom u prethodnoj fusnoti.

[8] Intervju Noama Čomskog u listu Politika, 7,8.5.2006.

[9] Naomi Klajn, Doktrina šoka (prevod), izdanje RDP B 92, Samizdat B 92, Beograd, 2009, s. 372.
 

preuzeto sa: Balkan Magazin