RODU O… (NEO)LIBERALIZMU

Milutin Mitrović | 20/01/2014

 
Nije namera ovoga teksta da ulazi u polemiku sa zastupnicima neoliberalne orijentacije kod nas, nego me zamolila jedna rođaka da joj kažem šta ja o tom mislim pa, eto.

Pojam liberalizam izveden je iz imenice Liberty, Liberté – sloboda. Postoje generalno dva tumačenja liberalizma: anglosaksonski koji, ogoljeno, podrazumeva slobodu privatne akcije, i evropski, koji pod uticajem Francuske revolucije zagovara slobodu građanina. Fridrih Hajek sam pravi distancu od oba ova vida liberalizma, pa je zato po nekima otac neoliberalizma.^[1]On smatra da je evropski liberalizam blizak konzervativizmu.^[2] „Moralni i verski ideali za liberale ne spadaju u sferu prinude, dok konzervativci i socijalisti ne priznaju ovakva ograničenja“, piše on. Činjenica je da levica teži stvaranju okvira koji će ekonomsku aktivnost podvrgnuti opštoj dobrobiti, što jeste i moralno pitanje. Po Hajeku će „posebno u ekonomskom polju, samopodešavajuće snage tržišta nekako dovesti do potrebnih prilagođavanja novim uslovima, mada niko ne može predskazati kako će one to učiniti u pojedinačnom slučaju“.

Negde od Margaret Tačer i Ronalda Regana, neoliberalna filozofija ovladava na Zapadu i širi se dalje svetom.^[3] Njenom uspehu, pored „izvoznih subvencija“, doprinosi najviše to što ona postaje idealno „objektivno“ oruđe preraspodele u rukama vladajućih. Osnovni vidljiv rezultat je jako socijalno raslojavanje gde god je primenjena, uz značajno bujanje korupcije kao posledice smanjenja moralne rigoroznosti. Teorije, pogotovo filozofsko-ekonomske prirode, a to je slučaj sa neoliberalizmom, imaju jaku tendenciju da definišu opšta pravila sa kojima dobrim delom naknadno ne dele sudbinu kada ona uđu u političku praksu.^[4] Takav je slučaj bio sa marksizmom, koji je u političkoj primeni uz socijalizam dobio prefiks „realni“, kao što je liberalizam postao „neo“. Neobično je mnogo dodirnih tačaka između ta dva stremljenja, od težnje da ovladaju svetom (u čemu je neoliberalizam trenutno u vođstvu); služenja jednoj „klasi“, dakle ne svima (neoliberalizam promoviše najsposobnije u okolnostima kada se sposobnost meri isključivo materijalnim bogatstvom); uspeha poduprtog opresijom (ne samo vojnom i policijskom nego i finansijskom); korišćenja vrlo slične terminologije^[5] (politička varijanta Neokon – kao udarna pesnica) te do religiozne odanosti^[6] i mizantropije.

Prirodno pravo na vlast

Alergija neoliberalizma na državu, na zakone, na poreze preuzeta od Džona Loka^[7] proteže se do Silvija Berluskonija. Od Lokove vizije da čovek ne treba da odgovara nikome, ni zakonskoj vlasti, nego samo zakonima prirode, do Berluskonijeve omraze sudstva i zakona, te kad već ne može da ih ukine onda, u svojstvu vođe vladajuće koalicije, piše zakone ad personam od kojih je 15 imalo reperkusije širih razmera – puštanje kriminalaca iz zatvora. Lok je pisao slavopojke slobodi čoveka, a svoj višak para ulagao u Royal African Company, koja se bavila hvatanjem robova po Africi i njihovom prodajom u Americi. Ima to neke veze sa onim Hajekovim da „moral za liberale ne spada u sferu prinude“.

Čak je i Kejnz (Keynes) bio načisto da preduzetnički „životinjski instinkt“ (animal spirit) ima određenu ekonomsku vrednost. Džordž Akerlof (George Akerlof) i Robert Šiler (Robert Shiller), obojica nobelovci, napisali su knjigu pod tim naslovom u kojoj, koliko sam razumeo recenzente, konstatuju da je naročito u finansijskoj sferi taj „animal spirit“ postao izuzetno važan i ne bi smeo biti pod pritiskom. Dakle, ekonomska ekspanzija ima uočljive potrebe za limitiranjem državnih nadzora, ali je ta tendencija u neoliberalnoj obradi dospela do „operativnog kriminala“, kada moćne individue i grupe stvaraju svoja lična pravila i svoju ličnu filozofiju – kao dokaz slobode „za koju su se borili“. Ilija Vujačić u „Teoretičari liberalizma“ piše: „Priroda se ne obazire na moralne kvalitete ljudi, pa tako nagrađuje ’preduzetne nitkove’ a ne ’lenje dobričine“ – to je u kontekstu objašnjavanja stavova Adama Smita.

U doba kada je Dik Čejni (Dick Cheney) kao državni sekretar SAD vladao umesto Buša mlađeg, neoliberalizam je procvetao naročito preko svoje političke „produžene ruke“ zvane Neokon (neokonzervativizam). Najsažetiju definiciju dobio je u eseju Roberta Kagana „O raju i moći“, u kojem se konstatuje da je Amerika u znaku Marsa (boga rata), a Evropa u znaku mlohave Venere (lenje dobričine – Adama Smita). U knjizi „Shock economy“ Naomi Klajn (Klein) navodi čitav spisak institucija preko kojih je distribuirana ideologija neoliberalizma širom sveta i koji su rezultati toga. Najjasije je da su upravljačke strukture u velikom broju zemalja, naročito onih u tranziciji i sa sumnjivim demokratskim orijentacijama, oberučke prihvatile ideologiju koja im omogućava da se održavaju na vlasti (kao „klasa“) i pritom maksimalno lično bogate.

Ne bih dalje da smaram prepričavanjem genealogije neoliberalizma, koja je doživela žestoke kritike velikog dela stručnih ekonomskih i filozofskih autoriteta i proglašena „naučno odbačenom“. Uprkos takvome stavu, ta teorija u raznim varijantama dominira u svetu i sasvim se dobro oseća, naročito u još insitucionalno labilnim zemljama gde ima šta da se otme u procesu tranzicija, privatizacija i osvajanja vlasti. To jeste ideologija jakih^[8] , koja se dobrim delom bazira na revitalizaciji instinkta (pohlepe, agresivnosti, podvrgavanja biološkim kriterijumima…) i nailazi na sledbenike kako među vladajućima tako i među onima koji im svojom pameću i veštinom pomažu da se održe na vlasti. Posebnu naklonost ta ideologija stiče od kada praktično nema konkurencije, u koju se inače zaklinje kao u elementarni preduslov kapitalizma.^[9]

Šta se to nas tiče

Negde 2002. godine, koliko me sećanje služi, započeta je prilično žučna rasprava o neoliberalizmu na stranicama „Danasa“. Zastupnici neoliberalizma su tvrdili (sve dok nije postao državna veronauka) da tako nešto ne postoji, da je to izmišljotina protivnika napretka. Rusi tada nisu bili u modi diskvalifikovanja. Na neki način podsećali su na pijanca koji ni po koju cenu ne priznaje da je pio. Najenergičniji su bili Boško Mijatović, koji je argumentovano branio stavove koje zastupa i Boris Begović, koji je mnogo više energije upotrebljavao da diskvalifikuje sagovornike – profesorki Zagi Golubović je, na primer, uputio svoj omiljeni šlagvort: Knjige u ruke! – To je ona arogancija koja se neoliberalizmu s razlogom pripisuje. Prošlo je vreme sporadičnih i manje bitnih sučeljavanja, da bi pre par godina Danica Popović, šarmantnom nabusitošću u svom „Pogledu“ u Politici napisala da je ona neoliberal – pa šta! Zaista – pa šta? Sve dok neoliberalizam nije počeo da srasta sa političkom vlašću u Srbiji, dok je bio uz nju a ne u njoj, bio je učesnik rasprave ravnopravnih, a danas preuzima ulogu tužioca da bi se lakše provele reforme. Reforme su potrebne uvek i svakom sistemu, međutim pitanje je kuda one vode. Svaka vlast, od kad se ono „da je vlast od Boga“ – izduvalo, teži da ima uporišta i legitimaciju u nekoj teoriji koja joj ide na ruku. Ako ne pre, onda ona tada, uprkos naglom narastanju protežera, mora doći na tapet kritike.

Mene domaća situacija zabrinjava zbog nedvosmislene težnje za koncentrisanjem vlasti u jednim rukama i jednoj partiji – SNS. Vezu sa neoliberalizmom u tom kontekstu nalazim opet u Hajekovim rečima, iz intervjua za list El Mercurio u kojem on objašnjava da je prihvatljiva „privremena diktatura kao sredstvo za uspostavljanje demokratije i slobode“. Reč je o dolasku na vlast Pinočea u Čileu i to ubistvom dotadašnjeg predsednika Salvadora Aljendea.^[10] Ne mislim da je identičan scenario moguć i kod nas, ali postoje i light diktature. Spadam u plašljivce koje kad ih ujede Vuk i Vučića se plaše.

***

Krajnje je vreme za nešto konkretniju priču. Ograničiću se na samo dva teksta objavljena na Peščaniku: Miše Brkića „Propast reformi“ i Mijata Lakićevića „Bez (neo) liberalizma nema kulturnog napretka“. Ne sporim argumente tamo gde ih ima, a nema ih previše. Prevagnjuje ipak težnja da se jakim rečima dokaže teza. Problematičan je ton. Recimo „…ta Srbija koja se danas protivi reformama ubila je reformatora (Zorana Đinđića)“ Za ime Boga! Prvo, katastrofalna je težnja da se Srbija, kad joj je kolika-tolika homogenost potrebna da bi sprovela reforme, delom iznuđene korisnim spoljnim pritiskom – deli na dva dela; srazmera delova nije bitna, bitna je mržnja koja se između njih mora stvoriti. Drugo, prokaženi deo su – rentijeri^[11] pa se i nabraja: deo radničke klase, zaposleni u državnoj upravi, državna preduzeća, sindikati, politička udruženja, policajci, oficiri (zašto ne cela vojska?), popovi, lekari, profesori, nastavnici. Na početku se kaže da je u pitanju deo radničke klase, ali se kasnije reč „deo“ gubi. Hajde, možda je u pitanju stvaralački žar, ali nema se prava zaboraviti da većina tih ljudi radi, ne samo zato što ih sili broj pacijenata, izgrednika, studenata… nego zato što samo iz ljubavi prema svom poslu, ili nemanja drugog izbora, radi ne odmeravajući količinu truda sa nedostojno malom platom. Bezbroj puta su izigrani te nemaju poverenja ni u koga. S razlogom se plaše gubitka egzistencije. Pritom se onima koji su višak ne nudi nikakav drugi posao na kojem bi radom zaslužili prihode. O.K. izbacite ih na ulicu, ali ako im ne date drugu mogućnost da radom zarade egzistenciju, imaćete bez sumnje još ozbiljnije probleme. Uloga države je da bude servis svih građana – SVIH! Olako izbacivanje iz produkcionog ciklusa trećine stanovnika i polovine mlade generacije – sem što je nečovečno, i ekonomski je neracionalno (pad BDP, otežano vraćanje dugova, rast naknada za nezaposlene…)

E sad, zašto ja Brkića svrstavam u kontekst neoliberalizma? Zato što je rodonačelnik tog pravca Fridrih Hajek, podjednako kao Miša, besan na sve što ima prefiks ili sufiks „social“ – jer sve probleme rešava tržište. Uza sve njegovo verovanje u „samopodešavajuće snage tržišta“ svedoci smo realnosti da je tržište i te kako spolja podešavano političkom i finansijskom intervencijom moćnika. Da budem iskren, sa simaptijama sam svojedobno pročitao intervju u kojem jedna od naših kulturnih radnica (a oni su na tapetu Mijata Lakićevića) kaže otprilike: ako biram između onoga režima koji je tvrdio da je čovek najveće bogatstvo, pa uglavnom lagao, i ovoga koji tvrdi da treba da ostanem bez posla i pritom ni malo ne laže – opredljujem se radije za delimično laganje.

Njegov (Mišin) i moj (višedecenijski) kolega Mijat Lakićević, na moju iskrenu žalost služeći se – ne dokazivanjem, nego deklasiranjem neistomišljenika upravo se okomio na umetnike i inteligenciju kojoj se ne može pripisati da je „poštena“. Gunđa ta kulturno-intelektualna klika, preplavila je novine intervjuima i ni reči podrške reformama, a reforme zna se ko sprovodi. Mene je privukla teza iz naslova da bez (neo)liberalizma nema napretka. Bio sam vrlo mlad kad sam počeo da se bavim novinarstvom i kad su takva obećanja vezivana za socijalizam. Jedini svedok su mi stare novine, od „Studenta“ pa na dalje, u kojima sam pisao i trudio se da za slična obećanja ne budem žirant. Na dugi rok to se ne isplati. Da bi u svojim tvrdnjama bio što uverljiviji, Mijat navodi niz impresija, ali nijedan relevantan podatak koji bi potvrdio tezu. Nezadovoljan je on što iz većine intervjua sa poznatim ličnostima izbija „snažan anti(neo)liberalni naboj… neutralnih malo, onih ’ZA’ ni za zub“. Nezadovoljstvo, ljutnja, prekor nemaju nikakvog efekta, pa ni smisla, ako se ne analizira zašto je situacija takva. Da li je moguće da su svi ti ljudi neprijatelji budućnosti Srbije, ili baš zbog nje iznose svoje negodovanje. Pritom mislim da je nekorektno podmetati da oni koji kritikuju Zapad i liberalne teorije zagovaraju Rusiju i Kinu kao model koji valja slediti. Oni ga kritikuju zato što se on shvata kao pravi model naše budućnosti. Sve i da bi hteli, mi smo isuviše mali i prezaduženi, dominantno na toj zapadnoj strani, da bismo mogli da je izbegnemo kao bezuslovnu budućnost. Gunđanje je jedini odušak. Inače za rusoljublje – nedostaje podatak, činjenica ko su glavni i efikasni pristalice Rusije i vezivanja za nju. Nisu kulturnjaci koji gunđaju, nego Koštunica kao politička ličnost i predsednik države Nikolić. Oni su potpisivali ugovore i sporazume kojima se Rusiji daju ekonomski neopravdane prednosti, kako se tvrdi. Pritom valja reći da je Rusija samo primenjivala liberalno pravilo da ugovor učini što povoljnijim za sebe.

Na dva mesta Lakićević konstatuje da njegovi neistomišljenici ne daju „bilo kakav argument“ i „pre svega neka bar malo uvažavaju činjenice“. Nas dvojica (Mijat i ja) smo dugo godina radili u istoj redakciji – Ekonomska politika – o kojoj je on sastavio vrlo lepu knjigu. Ta je redakcija u vreme jednoumlja poštovala individualno mišljenje novinara, ali ako je dokumentovano činjenicama. Činjenice su bile svetinja. Utoliko razumem njegove zahteve. Ne razumem, međutim, zašto smatra da se to na njega ne odnosi. Više puta sam pročitao njegov tekst ne bih li našao neki zaista čvrst argument za njegove tvrdnje i nisam uspeo. Ne odbijam mogućnost da sam ograničen da bih shvatio specifične misli, ali bar za razaznavanje argumenata imam iskustva. On argumente zamenjuje stereotipima, odnosno onim „zna se“. Olakim tvrdnjama iz kojih izbija nepoznavanje činjenica. Recimo, pežorativno mišljenje o Kubi i konstatovanje „još manje da se tamo leče“. Na Kubi se lečio i izlečio režiser Majkl Mur (Michael Moor), po povratku ga je u SAD sačekala tužba za kršenje sankcija (zabrana američkim građanima da odlaze na Kubu, inače bi ih tamo bilo na hiljade), a on je, to mu je u opisu radnog mesta, napravio zatim dokumentarni film „SICKO“ o katastrofi američke zdravstvene službe. Ajde, on je „profesionalni nezadovoljnik“, ali Svetska zdravstvena organizacija na listi zemalja po efikasnosti zdravstvenog sistema SAD svrastava na 37. mesto, odmah ispred Slovenije i Kube. Po izdacima za zdravlje SAD su na prvom mestu na svetu, dok je Kuba deveta od kraja liste – SZO valjda ne laže. Ako je i to podložno sumnji, postoji Forbes-ova lista 15 zdravstveno „naj“ zemalja – nema SAD među njima. Mora da sam se ovim podacima konačno otkrio kao antiamerikanac, rusofil, kinofil (možda i kinolog), kubanofil i lični Kim Jong-unov obožavalac.

Vratio bih se umetnicima i kulturnjacima da bih objasnio na šta mislim o formulacijama „zna se“. Recimo tvrdnja da su Šekspir, Mikelanđelo, Leonardo… „živeli skromno, najčešće jedva sastavljali kraj s krajem“, jednostavno nije tačna i predstavlja stereotip o umetnicima. Vazari koji je živeo u 16. veku zajedno sa Mikelanđelom, Leonardom, Rafaelom, a nije bio „marka“ kao oni, prodao je svoju sliku „Inkoronacija device“ za dva i po kilograma zlata. Drugo je pitanje jesu li slavniji od njega umeli da naplate svoje umeće i kako su novac trošili – to je stvar njihove slobode izbora, tako drage liberalizmu. Još manje je tačan „podatak“ da je: „Šekspir pisao, Leonardo crtao, Mocart komponovao, ali im nije padalo na pamet da komentarišu aktuelna politička i ekonomska zbivanja“. Na dohvat ruke svakome je internet, koji Lakićević s pravom glorifikuje, ali zaboravlja da je internet proizvod vojne industrije, a ne samo „ispoljavanja kreativnosti, koja je nekada bila rezervisana za retke pojedince“. Deo rečenice posle zapete usitinu ne razumem, što je verovatno moj problem. Dakle poslužimo se internetom i videćemo da o političkom angažovanju Šekspira ima 1,8 milona jedinica, da je u engleski jezik ušao termiin bowdlerise, po Tomasu Boudleru (Thomas Bowdler), koji je dva veka posle Šekspirove smrti još uvek cenzurisao njegove tekstove kao opasne! Sa Leonardom je još upečatljivije – 2,2 milona jedinica o njegovoj političkoj prokaženosti. I konačno Mocart – Piter Selers, američki pozorišni reditelj, piše, kako bi Lakičević rekao, „crno na belo“: „Mocart je zapravo bio jedan od evropskih vodećih intelektualaca, i jedan od najintenzivnije politički angažovanih umetnika u istoriji. Svaka njegova opera je radikalni gest odnosa između vladajuće i radničke klase“ – na internetu je 4,6 mi-li-ona jedinica o tome!

Da ne idem dalje u cepidlačenje, samo bih još reagovao, to ne mogu da preskočim, na rečenicu „Lako je biti siromašan kad nemaš šta da daš“ – preporučujem njenom autoru da vidi Tanovićev dokumentarno-igrani film „Epizoda iz života sakupljača gvožđa“ – pa da vidi kako izgleda solidarnost sirotinje. Posle ovoga što sam nabrojao ja ne nalazim argumente da poverujem u tezu da „bez (neo)liberalizma nema kulturnog napretka“. Broj „lajkovanja“ oba teksta o kojima je reč uverava me da je moje mišljenje usamljeno. Prisećam se Stjuarta Mila, klasika liberalizma, koji kaže da ako samo jedna osoba ima drugačije mišljenje od ostalih, ono se mora poštovati – inače nema demokratije. Znate ono: „Ovo nije ništa lično“ – naprotiv, Miša i Mijat su mi dragi i po mnogim tekstovima cenjene kolege, međutim, reč je o ozbiljnim stvarima pa im tako treba i pristupati.

 
Peščanik.net, 20.01.2014.

Srodni linkovi

Mijat Lakićević – Bez (neo)liberalizma nema kulturnog napretka

Miša Brkić – Propast reformi

Preuzeto sa Peščanika