Od kada je svetska ekonomska kriza zavrnula slavine iz kojih je curio kapital, uglavnom spekulativnog karaktera, prema zemljama u razvoju pa i Srbiji, kada su banke počele da iznose umesto da unose novac, naše političke i ekonomske elite su se dosetile jednog novog koncepta ekonomske politike - reindustrijalizacije. Kao što se iz samog naziva može zaključiti, reindustrijalizacija podrazumeva da je nekada postojala industrija, pa je uništena, a da bi je sada ponovo trebalo podići.

Da je industrija nekada stanovala ovde pokazuju podaci da je Srbija 1989. godine imala preko milion ljudi zaposlenih u ovom sektoru ekonomije, a sada oko 300.000 ili da je 1989. godine industrija je učestvovala sa preko 30 odsto u BDP-u da bi danas pala ispod 15 odsto.

Vreme ideoloških cvrčaka

Termin reindustrijalizacija na velika vrata ušao je u javnost 2010. godine sa programom Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja 2011-2020. godine koji je kasnije proizveden i u državni dokument tadašnje vlade. Nakon što baš ništa nije urađeno na razvoju proizvodnje ili poboljšanju poslovnog ambijenta u naredne dve godine, i sledeća vlada obećava zaokret ka oživljavanju industrije. Tako je ekonomsko-političko-estradni događaj godine Kopaonik biznis forum, od milošte nazvan srpski Davos, bio prethodne sedmice (12 – 15. mart 2013.) posvećen upravo reindustrijalizaciji. Trenutno je glavni zagovornik obnavljanja proizvodnje - ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić koji obilazi fabrike po Srbiji i obećava da je baš njihova industrijska grana od strateške važnosti i da će dobiti pomoć države.

Kopaonik, 12. marta 2013 - Predsednik Saveza ekonomista Srbije Aleksandar Vlahović (L) i američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi (D) na ovogodišnjem biznis forumu na Kopaoniku (foto, Tanjug)

Uz nespornu činjenicu da je zemlji naše veličine i nivoa razvijenosti neophodna jača industrija i izvoz, postavlja se pitanje da li ljudi koji su poslednjih deset i više godina najodgovorniji za sprovođenje ekonomske politike koja je dovela do toga da industriju imamo samo u tragovima, a tamo gde su nekada stajale fabričke hale imamo tržne centre i šoping molove, može da podigne  industriju na noge.

Profesor Mlađen Kovačević smatra da je upravo sadašnji ministar finansija najodgovorniji za uništavanje industrije.

Mlađen Kovačević

Kao guverner je više od dve godine držao fiksni kurs i hvalio se time, a inflacija je u prvoj godini bila 40 odsto, u sledećoj 16, a u polovini treće godine osam odsto. U kombinaciji sa Miroljubom Labusom koji je sproveo preteranu liberalizaciju uvoza, učinili su uvoznu robu toliko cenovno konkurentnom da nije bilo spasa domaćoj privredi. Kada su 2001. godine na Ekonomskom fakultetu izneli svoju koncepciju ja sam upozorio na posledice po industriju. Dinkić je tada bio, kako je rekao, zapanjen svešću svojih profesora koji su na nivou sedamdesetih godina prošlog veka. Na tvrdnje da domaće firme neće moći da se bore sa stranom konkurencijom zbog jakog dinara, odgovorio je da ako ne može da se bori i da smanji troškove treba da se zatvori. Tako je i bilo. Kasnije, kao ministar finansija imao je u svojim rukama Nacionalni investicioni plan i bilo bi prirodno da su se odatle finansirali industrija i neto izvoznici, ali ništa od toga. Kasnije ni kao ministar za regionani razvoj ništa po tom pitanju nije uradio, tvrdi Kovačević, jedan od ekonomista koji je od početka upozoravao na propast domaće ekonomije ali su ga zbog toga nazivali katastrofičarem.

On napominje da bi bilo zanimljivo videti šta su oni koji danas pričaju o industrijalizaciji govorili 2001. godine kada su širili optimizam i govorili da smo na pravom putu, da će se ekonomija razvijati na uslugama i kako je to svetski trend.

Kada sam upozoravao da nam treba industrija i da je treba štititi, dobio sam od jednog kolege odgovor: prošlo je vreme mrava, a došlo je vrme cvrčaka, opominje Kovačević.

Božidar Đelić (levo), Miroljub Labus i Mlađan Dinkić snimljeni u Beogradu početkom veka: sve češće ih nazivaju grobarima srpske privrede

Privatizacija protiv industrije

Realna apresijacija dinara i agresivno smanjenje carina otvorili su put stranoj robi, ali i dali prednost potrošnji u odnosu na proizvodnju, pa dok su se proizvodne firme jedna za drugom zatvarale ili odlazile u dubiozu, cvetale su banke, trgovina i prodaja nekretnina, odnosno - ništa što bi mogli da izvezemo.

Kovačević ukazuje da je sada teško ponovo uspostaviti industriju i otvoriti fabrike jer posle 20 godina uništavanja više nema ni kvalifikovanih radnika, ni inženjera, ni sredstava za uvoz opreme pošto Srbija svake godine mora da otplaćuje četiri milijarde evra spoljnog duga.

Saradnik Instituta ekonomskih nauka Božo Drašković ističe i drugi faktor koji je sravnio sa zemljom industriju, a to je privatizacija. Od 2.350 privatizovanih preduzeća čak svaki treći ugovor je raskinut, a 537 firmi uopšte nije uspelo da nađe kupca. Možda najpogubniji podatak je da od nekada 680.000 zaposlenih u društvenim firmama, u tim istim, sada privatnim preduzećima radi oko 280.000 ljudi.

Božo Drašković

Oni koji su bez ikakve ideje i razumevanja propovedali da će rasprodaja rešiti sve probleme, sada ne mogu da rešavaju problem reindustrijalizacije. Oni nemaju ideju, teorijski su zarobljenici liberalnog modela. To je ideja iza koje ne stoji ništa. Tu bih izdvojio Aleksandra Vlahovića koji je bio ministar za privatizaciju (sada predsednik Saveza ekonomista Srbije koji je organizovao Kopaonik biznis forum, prim.nov.) i podsetio na dokument koji su napravili 2002. godine za promociju privatizacije. Na taj bilten su stavili uništena preduzeća kao sliku za pre privatizacije, a posle privatizacije sve izgleda divno. Tvorci te ideje neće da odgovore šta je uzrok koji je doveo do sadašnje situacije, a bili su i teoretičari i praktičari celog prethodnog procesa. One koji su kritički promišljali o tome nazivali su komunistima i zastarelim teoretičarima, kaže Drašković.

Kopaonik, 12. marta 2013 - (Sa leva) Profesor Ekonomskog fakulteta Dragan Đuričin, prethodni predsednik Saveza ekonomista Srbije, direktorka Novinske agencije Tanjug, medijskog partnera ovogodišnjeg foruma, Branka Đukić, predsednik Izvršnog odbora Banke Intesa Draginja Đurić, predsednik Saveza ekonomista Srbije Aleksandar Vlahović i biznismen Branislav Grujić, doskorašnji predsednik Srpskog poslovnog kluba "Privrednik",  tokom otvaranja dvadesetog biznis foruma Kopaonik (foto, Tanjug)

Drašković ističe i da su i među najglasnijim biznismenima za reindustrijalizaciju, osim nekoliko izuzetaka, oni koji su kapital stvorili transakcijama nekretninama, trgovinom i uvozom.

Prema njegovim rečima, sem nekoliko zemalja bogatih prirodnim resursima, sve manje zemlje moraju imati industriju.

Ako privatni sektor to ne može da uradi, potrebna je pomoć razumne države. Smatralo se da će privatizacija i deregulacija dovesti do rasta efikasnosti, ali sve što smo dobili je preraspodela bogatstva. Neki su se devedesetih i posle 2000. zalagali da se zadrži kontinuitet u upravljanju društvenim preduzećima, da se direktori motivišu da sačuvaju firme. Međutim, to je ocenjeno - kao gnusno, od strane ljudi koji su devedesetih došli do para i koji su onda pokupovali ta preduzeća, podseća Drašković.

Zabluda je, smatra on, da strani kapital može oporaviti privredu i industriju, jer taj kapital vodi računa samo o svom profitu i zato je potreban drugačiji pristup države.

Za početak neko mora da odgovara zašto je postavio upravne odbore i menadžmente koji su upropastili firme. Do sada se pokazalo da je država loš vlasnik, ali privatni kapitalisti su još gori, i tu ne mislim na sitne preduzetnike koji gledaju da rade i zarade već na one koji su tu da sklone novac na švajcarske račune. Nova pozicija treba da bude - odgovorna država koja nije korumpirana i birokratizovana, kaže Drašković koji ističe i odgovornost intelektualaca koji su zarad svojih interesa spremni da ćute i ne ukažu na posledice delovanja loše ekonomske politike. On takođe, ističe da propast industrije treba sagledati iz vše uglova i videti i objektivne razloge poput raspada SFRJ i Istočnog bloka i gubitka tržišta zemalja trećeg sveta.

 

preuzeto sa: http://www.balkanmagazin.net/nauka/cid144-60617/prvo-ubili-pa-bi-sad-da-obnavljaju-industriju