OTIMANJE VODE U SRBIJI (WATER GRABBING)

 

 

UPOZORENJE: Izgleda da mi, građani Srbije, spadamo u grupu kolonizovanih robova, koji su, pored prava na upravljanje teritorijom, izgubili pravo na upravljanje i eksploatisanje sopstvenih resursa vode bez da smo svesni da nam se to desilo i da potpuno porobljavanje po nalogu MMF-a i "Svetske banke" tek sledi. 

 

 

 

Po rezervama zdrave i pitke vode u svetu, Ujedinjene nacije rangirale su Srbiju na 47. mesto, što je veoma značajna činjenica ako se imaju u vidu očekivanja da će se u skorijoj budućnosti voditi žestoke borbe za izvorišta vode. Stručnjaci kažu da će borba za pitkom vodom obeležiti 21. vek, i to po uzoru na iste borbe koje se na planeti Zemlji vode zbog eksploatisanja nafte. S tim u vezi neki pokazatelji govore da Srbija ima više od 400 izvorišta zdrave pitke vode najvišeg kvaliteta, od čega se eksploatiše manje od 20 odsto. U najvećoj meri eksploataciju provodi 27 preduzeća, koja se bave flaširanjem i prodajom vode na tržištu. 

 

Drugim rečima, političari u Srbiji su domaćim i stranim privatnim "kompanijama" omogućili "ubiranje enormnog profita" (čitaj: parazitiranje), i to na bazi "crplljenja" (čitaj: otimanja) prirodnog resursa - vode. Veoma brzo će na isti način kroz tzv. model „privatno-javnog partnerstva", uslediti i "privatizacija"(čitaj; otimanje) javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja građana. Nesporno je da će takva neoliberalna šema na dugoročnom planu sa aspekta razuma proizvesti nesagledive posledice po nas građane. Pritom treba otvoreno i na vreme priznati javnosti i građanima daje rasprodaja vodnih resursa je dogovor predstavljen kao ultimatum koji "poslušnici" finansijske mafije MMF i Svetska banka postavljaju/ugovaraju sa korumpiranim i pohlepnim režimima zemalja u razvoja, u koje se svakako ubraja i Srbija. 

 

 

 PRIVATIZACIJA IZVORA "Srpski" Zakon o vodama

1) utvrđuje da su vode „dobro od opšteg interesa" i da su „u državnoj svojini", kao i to da vode i vodno zemljište u javnoj svojini predstavljaju „javno vodno dobro", koje je „neotuđivo"

(Član 5). Takođe je propisano da se nad javnim vodnim dobrom može steći „pravo korišćenja" isključivo u skladu sa zakonom. Kroz desetogodišnji proces privatizacije i tranzicije u Srbiji na improvizovanim tenderima i javnim aukcijama režim je nemilice rasprodao fabrike vode bez utvrđenih kriterijuma i uslova koncesije. 

 

 

 

 

Neke od vlasnika poznatih stranih kompanija postali su vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji, a uz kupljenu fabriku stekli su pravo od 99 godina na eksploataciju prirodnih izvorišta vode. Strani tajkuni su do izvorišta vode dolazili i preko Beogradske berze kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije „Kolinska" iz Slovenije. Ovi vlasnici strane kompanija je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad domaćom punionicom vode „Palanački kiseljak" iz Smederevske Palanke tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi. 

 

Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kada je većinski paket akcija srpskog brenda „Knjaz Miloš" iz Aranđelovca otkupila "za sada nepoznata" grupa srpskih političara vlasnika kompanija Danube Food Grupe. Inače, ova "kompanija" je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima i posluje u sastavu investicionog fonda „Salford". 

 

U februaru 2005. godine vlasnici svetske korporacije Coca-Cola i Coca-Cola HBC kupili su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku "Vlasinka" koja proizvodi mineralnu vodu "Rosa". Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine vlasnici litvanske firma Alita i vlasnici švedske firme United Nordic Baverages. U septembru 2008. godine za četiri miliona evra tadašnji političari na "vlasti" (kako ih mediji nazivaju kako bi im stvorili lažni autoritet u narodu) je prodala preduzeće Nova Sloga iz Trstenika, koje proizvodi Mivelu, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac Mivele je bio beogradski Frikom, čiji je zapravo vlasnik Agrokor hrvatskog tajkuna Ivice Todorića. 

 

Fabrika mineralne vode Heba iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću Nectar iz Bačke Palanke. U aprilu 2011. godine političari na pozicijama u javnoj administraciji su za 165 miliona dinara vlasniku beogradskog preduzeća "Invest-import international" prodali fabriku mineralne vode Milan Toplica iz Prokuplja. Međutim, na prodajama svih ovih fabrika i izvorišta mineralne vode u Srbiji političari se neće zaustaviti dok ne rasproda sve što može. 

 

 

 

VODOVOD NA METI MMF Otimanje (privatizacija) punionica i izvora mineralne vode u Srbiji koje su završile u rukama "stranaca" ( u "vladi" Srbije) samo je uvod u ono što tek sledi, a to je privatizacija državnih preduzeća koja se bave vodosnabedevanjem nas građana. Politikanti u "Vladi" Srbije će ovaj zadatak obaviti po eksplicitnom dogovoru sa MMF a uz koordinisane aktivnosti Svetske banke, Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Javna je tajna da nekoliko godina unazad neoliberalne tehnokrate MMFa prave dogovor sa političarima u Srbiji da se što pre krene u „restrukturiranje" (čitaj: prodaju belosvetskim tajkunima) i otimanje/privatizaciju) svih 700 javnih preduzeća. 

 

Da tutori iz Vašingtona ostaju istrajni u svojim namerama vidi se i iz poslednjeg "Memoranduma o razgovorima" Vlade Srbije i MMF od 26. maja 2011. godine 2). „Reforma (otimanje kroz privatizaciju) najvećeg broja velikih državnih preduzeća treba da ima za cilj privlačenje strateških investitora (čitaj; vanzemaljaca)", navodi se u tekstu memoranduma i dodaje: „Postignut je načelan dogovor da bi većinu velikih državnih preduzeća trebalo privatizovati ( čitaj:oteti)". Ovo treba shvatiti kao perfidno uslovljavanje Srbije u zamenu za preko potrebnu kreditnu podršku, što je u praksi već viđeno na katastrofalnim primerima Bolivije i afričkih zemalja. 

 

Profesor Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i ekspert za vodno bogatstvo dr Branislav Đorđević još u februaru 2006. godine apelovao je na javnost i političke stranke da se ne prodaje JKP Beogradski vodovod i kanalizacija (BVK). „Prisustvovao sam pregovorima MMF u Beogradu i čuo sam pojedine članove ove delegacije kako govore: 'Prodajte BVK'. To je rečeno pre podne, onako nezvanično, a već poslepodne su pojedini naši "menadžeri"(čitaj: posrednici političara u Srbiji) taj predlog pretvorili u "zvaničan zahtev", otkrio je tada profesor Đorđević. On je obelodanio i to da je izrađena studija pod nazivom „Javno-privatno partnerstvo za BVK", koja je koštala 4,1 miliona evra. 

 

Kako je tada govorio profesor Đorđević, za pripremu privatizacije (otimanja) angažovan strani je „transakcioni savetnik" (čitaj: sestrićina tamo neke Angele Merkel), koja će svoje usluge naplatiti 1,3 miliona evra. Od toga Grad Beograd snosi troškove od svega 10.000 evra, dok će ostatak platiti ponuđač koji pobedi na tenderu. A konsultant kome za rukom pođe da u BKV dovede „strateškog partnera", trebalo bi da dobije proviziju od pet odsto, što je oko 25 miliona evra. Prema rečima porfesora Đorđevića, država ne sme da dopusti prodaju BVK, od koga zavisi ceo Beograd jer bi to predstavljalo ropstvo 99% Beograđana u svakom smislu. 

 

 

PAD PRVOG VODOVODA U SRBIJI Da režim u Srbiji pokazuje opredeljenost u bespogovornom izvršavanju dogovora sa MMFom, govori činjenica da su politikanti u prošloj "vladi" doneli "Zakon o javno-privatnom partnerstvu", koji „otvora vrata" "vanzemljacima" (onima koji imaju sakriveno oko 17 triliona dolara/evra u evropskim poreskim rajevima i na rajskim ostrvima), koji žele da zagospodare državnom infrastrukturom i prirodnim resursima. Istovremeno aktuelni "režim" (skup vrhunskih kriminalaca - političara i tehnokrata) pravi "Strategiju restrukturiranja komunalnih preduzeća u Srbiji", čiji nacrt trenutno predviđa da se privatizuju (otmu) samo specijalizovani vodovodi. Prema rečima sekretara "Udruženja za komunalnu delatnost Privredne komore Srbije" Branimira Ljumovića, reč je o vodovodima koji se „bave isključivo proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem vode". 

 

 

On kaže da su u pitanju vodovodi u Subotici, Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Dakle, to su ujedno i najveći kompleksi vodovodne infrastrukture, pa nema sumnje zašto su se našli na meti potencijalnih „investitora". Međutim, bez obzira što zakon još uvek ne postoji, pojedina državna preduzeća na lokalu već su „zakoračila" u "privatno partnerstvo" sa "strancima" (čitaj:vanzemaljcima). 

 

Velika prašina podigla se oko priprema "gradskih vlasti" (čitaj: prebogatih politikanata u javnoj administraciji koji treba da sprovode odluke naroda u korist naroda, a koji sebe vole da nazivaju "vlast" koko bi nametnuli autoritet) za uvođenje "javno-privatno partnerstva" u JKP Vodovod i kanalizacija u Novom Sadu. Plan javne administracije je da grad ostane vlasnik 51 odsto akcijskog kapitala preduzeća, a da oni preuzmu 49 odsto. Interesovanje za ovako primamljivu ponudu pokazale su vlasnici dve "kompanije" (sveže osnovane: kao Bus Plus u Beogradu) iz Francuske i po vlasnik "kompanija" iz Nemačke, Grčke i Izraela. U javnosti se šuška da bi "venzemljaci" mogli da stave šapu na preduzeće, što nije nemoguće ako se zna da je "nemačko" preduzeće CIP izabrano za "konsultanta", koji će predložiti „najbolji" model partnerstva (čitaj: parazitiranja). 

 

 

Osećaj sindikata i građana je da će novi vlasnici uticati na dvostruko povećanje cene vode, kao što je slučaj u Rumuniji, Bugraskoj i Mađarskoj su potpuno opravdani. Tako će i biti. I još gore. S druge strane, "gradonačelnik" ( čitaj: papan) Novog Sada ne isključuje skok cena vode, ali to pravda objašnjenjem da će grad insistirati da se „poskupljenje odvija postepeno i u dužem, višegodišnjem periodu". Dakle, građani Novog Sada će vanzemljacima pokloniti infrastrukturu vodovoda i sve izvore vode da bi potom ta oni diktirali cenu i ubirala profit na prodaji domaće vode stanovništvu. 

 

 

LOBI IZ BRITANIJE I SCENARIO IZ BOLIVIJE

 

 

 Da se u sferi otimanja vodovodnih sistema ne dešava ništa slučajno, svedoči i jedna publikacija NVO Svetski razvojni pokret iz Velike Britanije, pod nazivom „Prljava pomoć, prljava voda: Pritisak britanske vlade da se privatizuje vodovod i kanalizacija u siromašnim zemljama". Autori publikacije upozoravaju javnost na činjenicu da Velika Britanija koristi novac svojih poreskih obveznika kako bi zarad interesa multinacionalnih kompanija (prevod sa engleskog: vanzemljaka) vršila pritisak da zemljama u razvoju otmu vodovode i kanalizacije. 

 

Naime, političari u "vladi" Britanije su do sada potrošili milione funti kao pomoć pri zapošljavanju "Konsultanata" iz svoje zemlje, koji su imali zadatak da pregovaraju sa poltičarima u zemljama u razvoju, odnosno da za njih pregovaraju o predaji vode i vodovodne sisteme "vanzemljacima", i to najčešće iz Velike Britanije ili Francuske. Na ovaj način "veliki igrači" (vanzemljaci) stiču monopol u otimanju voda i vodovodne infrastrukture, a samim tim i kontrolu na određenim teritorijama. Ceo proces se odvija pod maskom „međunarodne pomoći" koja velikodušno stiže od "humanitarnih organizacija" i "finansijskih institucija". 

 

Sa kakvim problemom može da se suočimo nas 99% građana Srbije ukoliko prihvatimo dogovor da nam otmu izvore vode i našu vodovodnu infrastrukturu, svedoči primer građana Bolivije, koji su pre deceniju i po poklekli pred pritiscima "Svetske banke". Političari u "vladi" Bolivije je vanzemljaku Aguas del Tunari poklonila na eksploataciju i snabdevanje građana Bolivije vodom. "Koncesija" je podrazmevala eksploatisanje svih vodnih resursa, komunalnih vodovodnih sistema, pa čak i kišnice koja se prikupi. 

 

Prvi korak vanzemljaka bio je povećanje cene vode i to za 35 odsto, što je početkom 2000. godine izazvalo masovne demonstracije u Boliviji protiv privatizacije vodnih resursa. Protesti su se proširili po teritoriji cele zemlje, ljudi su ginuli po ulicama, demonstranti su hapšeni, a sve je dovelo do toga da politikusi Bolivije proglase vanredno stanje u zemlji. Da su političari Bolivije načinili katastrofalnu grešku zbog "koncesije" i „trgovine vodom", najbolje ilustrije naslov novinskog spina „Bolivija žali eksperiment MMF", koji je decembra 2005. godine osvanuo u „Njujork tajmsu". 

                                                         

Dok MMF i politikusi u Srbiji pripremaju reprizu scenarija iz Bolivije, građani Italije su sredinom juna izašli na referendum i poništili Beruskonijev zakon o privatizaciji vodovoda, koji je predviđao da lokalne vlasti privatizuju vodovodne sisteme do kraja 2011.godine. Dakle, izgleda da mi, 99% građana Srbije spadamo u grupu kolonizovanih robova, koja su pored prava na upravljanje teritorijom, izgubili pravo na upravljanje i eksploatisanje sopstvenih resursa vode?!? 

 

 

Update texta autora Ivana Ninića, objavljenog 2011. godine