Ime:

E-mail :

KAKO IZGLEDA DIREKTNA ILI NEPOSREDNA DEMOKRATIJA U ŠVAJCARSKOJ

 

Država u kojoj neposredna demokratija, gledano u svetskim razmerama, ima najveći značaj, jeste Švajcarska. To opravdava podrobnije razmatranje tamošnjih instrumenata neposredne demokratije i načina na koji oni deluju na politički sistem. Učešće građana i građanki Švajcarske na referendumima koji se održavaju tri do četiri puta godišnje, gde se svaki put odlučuje o čitavom paketu nacionalnih, kantonalnih i opštinskih predloga, relativno je stabilno – između 35 i 45 posto birača sa pravom glasa, u zavisnosti od toga kako građani i građanke subjektivno procene odlazak na birališta, te kod glasanja koje se ocenjuje kao „važno“ procenat može biti i daleko veći od proseka.

Tri najvažnije vrste postupaka u instrumentariju neposredne demokratije u Švajcarskoj su:

• obligatorni ustavni referendum
• fakultativni zakonski referendum i
• narodna inicijativa za izmene Ustava.

Nakon obligatornog ustavnog referenduma koji postoji od 1848. (čl. 140 Saveznog ustava), svaka revizija Ustava koju donosi Parlament – nezavisno od toga da li je reč o reviziji pojedinačnog člana ili kompletnoj promeni Ustava – mora se odobriti posredstvom plebiscita. Isto važi i za pristupanje nadnacionalnim zajednicama – poput, primera radi, EU – ili organizacijama kolektivne bezbednosti. Da bi jedan takav referendum bio prihvaćen neophodna je takozvana dvostruka većina – prvo narodna većina (Volksmehr), dakle većina važećih glasova u celoj zemlji, a drugo kantonalna većina (Ständemehr), to jest većina kantona u kojima su glasači i glasačice prihvatili dati predlog. Posredstvom takve regulative, povinuje se snažnom švajcarskom federalizmu.

Uz pomoć fakultativnog referenduma o zakonu, uvedenog 1874. (čl. 141 Saveznog ustava), o zakonima koje je parlament već doneo, novi ili izmenjeni zakoni ili njima slične odluke, mogu se na inicijativu građana i građanki naknadno načiniti predmetom referenduma, što znači da se odluka o korišćenju fakultativnog zakonskog referenduma oslobađa kontrole posredstvom državnih organa. Pretpostavka je, dakako, da zahtev za referendumom podrži 50.000 građana i građanki sa pravom glasa ili osam kantona. Potpisi građana i građanki sa pravom glasa neophodni kao dokaz za raspisivanje referenduma, moraju se predati u roku od 100 dana nakon objavljivanja određenog zakona. Za razliku od obligatornog referenduma, u slučaju fakultativnog dovoljna je narodna većina da bi zakon stupio na snagu. Kvantitativno gledano, za manji udeo zakona za koji bi se principijelno mogao raspisati referendum, on se zaista i raspisuje. No, ukoliko do njega i dođe, u više od polovine svih slučajeva, građani novousvojeni zakon naknadno stavljaju van snage, te se referendum pokazuje kao posve valjano oružje.

Ustavnom inicijativom uvedenom 1891, građanke i građani mogu zahtevati plebiscit o željenoj izmeni Saveznog ustava (čl. 138 i 139 Saveznog ustava). Pretpostavka za ispunjavanje ustavne inicijative sastoji se u tome da inicijatorima pođe za rukom da u roku od 18 meseci sakupe 100.000 potpisa građanki i građana sa pravom glasa. Slično kao u postupku fakultativnog zakonskog referenduma, inicijativa za promenu Ustava može se pokrenuti uprkos protivljenju državnih organa. Ukoliko se inicijativa uspešno sprovede, odnosno neophodni potpisi sakupe na vreme, parlament i vlada moraju – i protiv svoje volje – da održe konsultacije i mogu da formulišu predlog koji uglavnom vrlo malo odstupa od predloženog inicijativom, u nadi da će on biti prihvaćen, odnosno izglasan.

Oba predloga se stavljaju na izglasavanje glasačkom telu. Za prihvatanje ustavne inicijative u većoj meri su neophodni narodna i kantonalna većina. Nasuprot ustavnoj, građani i građanke sa pravom glasa na saveznom nivou u Švajcarskoj nemaju pravo na zakonsku inicijativu. U kantonima i opštinama, međutim, švajcarski građani i građanke raspolažu još dalekosežnijim pravima učešća u direktnoj demokratiji: na tom nivou, pored zakonske inicijative, postoji i finansijski referendum, što će reći da su odluke o trošenju novca od određene sume u većini kantona podređene obligatornom, dakle obaveznom, referendumu, dok se u ostalim kantonima podložne fakultativnom referendumu. Na taj način glasači i glasačice u Švajcarskoj mogu da učestvuju u odlučivanju o brojnim javnim infrastrukturnim rešenjima, javnim građevinskim planovima ili finansiranju škola i bolnica.

Kakva su iskustva švajcarskih građana i građanki sa neposrednom demokratijom? Pre svega, mora se napraviti razlika između različitog delovanja instrumenata neposredne demokratije. Uz pomoć referenduma, glasači i glasačice mogu se umešati u sadržaj odluka, u proizvod političkog procesa nakon donošenja odluka u parlamentu. Referendum deluje u određenom smislu kao veto glasačkog tela protiv projekata koje oni ne žele, on omogućava glasačkom telu da bude opozicija u specifičnim pitanjima i stoga se označava kao kočnica u rukama naroda.

Instrument koji se naziva narodnom inicijativom je, međutim, potpuno drugačiji. Uz njegovu pomoć, građani i građanke mogu da daju političke impulse u pogledu sadržaja, da određuju nove teme na dnevnom redu zakonodavstva i da na taj način utiču na input političkog procesa. Narodna inicijativa ne polazi od parlamenta ili vlade, već od građana i građanki. Stoga se ona može označiti kao podsticajni elemenat ili „pedala za gas“ kada je reč o neposrednoj demokratiji u Švajcarskoj. Pa ipak, otvorenost političkog sistema za inicijative „odozdo“, iz građanske sfere, podleže čitavom nizu ograničenja; tako su i za organizovanje akcije prikupljanja potpisa kao i za uspešnu referendumsku borbu neophodni organizacijski i finansijski resursi. Time se značajno ograničava krug onih organizacija i interesa koji dolaze u obzir kao inicijatori narodnih inicijativa. Takođe se ne sme prevideti da narodne inicijative ne moraju u svakom slučaju biti uspešne da bi imale uticaja na kreiranje političke agende; da bi vlada i parlament izašli u susret što se tiče sadržaja inicijative inicijatora, mogu biti dovoljni potencijalni izgledi na uspeh; to dakako može dovesti i do povlačenja inicijative.

Kakav efekat imaju instrumenti neposredne demokratije na politički sistem u Švajcarskoj?

Pre svega, mogu se razlikovati tri oblika prilagodljivog ponašanja predstavnika političkih partija (političara) u odnosu na postojanje instrumenata neposredne demokratije. Sva tri proističu iz nastojanja "političkih elita" da utiču na moguće rezultate procesa neposredne demokratije i nesigurnosti koje iz njih rezultiraju a tiču se toka političkih procesa, i to ili tako što ponovo posežu za mogućnostima za njeno sprečavanje ili time što pokušavaju da upravljaju njenim korišćenjem.

• Prvo, neposredna demokratija u Švajcarskoj doprinela je nastanku i usaglašavanju demokratskih praksi u sistemu vlade i do kooperativnog povezivanja društvenih grupa i interesa. Pri tom se te grupe i interesi tendenciozno integrišu u politički proces da bi tako posredstvom vlastite integracije u procese donošenja odluka sprečili ponovno posezanje za instrumentima neposredne demokratije. Klasičan primer za to jeste partijsko-političko sastavljanje švajcarske vlade kao trajne Velike koalicije u parlamentu koja se sastoji od četiri najveće partije.

• Druga strategija prilagođavanja političkih elita sastoji se u tome da se predlozi zakona već u zakonodavnom procesu putem pregovora sa mogućim inicijatorima učine „otpornim na referendume“ i da se spreči njihovo ponovno posezanje za instrumentima neposredne demokratije posredstvom kompromisa i ustupaka oko sadržaja.

• Uz pomoć treće strategije prilagođavanja, političke elite pokušavaju pre svega kod ustavnih inicijativa u periodu između pokretanja inicijative i referenduma da pregovorima sa inicijatorima, formulisanjem kompromisnih kontra-predloga ili oslabljenim preuzimanjem zahteva da oduzmu snagu inicijativi, odnosno da podstaknu inicijatore na povlačenje inicijative pre glasanja, što je i uspelo u gotovo trećini slučajeva.

Dostignuća neposredne demokratije

U čemu bi mogla biti postignuća neposredne demokratije ako uporedimo međunarodna iskustva?

• Instrumenti neposredne demokratije i njihova upotreba stvaraju tematski specifične, politički sadržajne mogućnosti participacije za građanke i građane. Oni mogu da aktiviraju i one „teške“, individualistički nastrojene građanke i građane, pripadnike i pripadnice generacije u kojoj se menjaju vrednosti za političkim učešćem, što žele da preuzmu odgovornost u politici, ali u stvarima koje ih se lično tiču takođe hoće da direktno i ne prošavši kroz filter bilo koje političke partije, iskažu svoje mišljenje. Tako, neposredna demokratija može da uključi nove izvore participacije i potencijale za identifikaciju na putu od „posmatračke i „stranačke“ ka „participativnoj“ i „građanskoj“ demokratiji.

• Ona doprinosi otvaranju partijsko demokratskih struktura moći, tako što primoravaju vladu i parlament da se pod većim pritiskom opravdavaju pred građankama i građanima vodeći relevantan diskurs i da i njih uključuju u diskurs o političkim odlukama ne bi li ih predloženim rešenjima ubedili kako političke elite ne žele da se izlažu opasnosti da izgube na referendumskom biralištu.

• Instrumenti neposredne demokratije podržavaju transparentan i otvoren politički proces kao i političko nadmetanje, budući da svi akteri koji učestvuju u neposrednoj demokratiji proces odlučivanja moraju da „nahrane“ dodatnim informacijama i argumentima i time stvore osnovu za diskurs koji intenzivira političku kontrolu, obuhvatan diskurs između političkih elita i građana i građanki.

• Posredstvom širokog i intenzivnog procesa debate koja prethodi referendumu i neposrednim učešćem svih građanki i građana u odlučivanju, elementi neposredne demokratije jačaju političku integraciju građanstva.
• Upotreba instrumenata neposredne demokratije zajedno sa za to nužnim prihvatanjem informacija, stvaranjem kriterijuma za ocenjivanje i odmeravanje argumenata omogućava procese javnog političkog učenja i stvaranja državno građanske odgovornosti za opšte dobro.

Posledice po politički sistem

Primer Švajcarske nam je pokazao da je jaka neposredna demokratija moguća i u modernom društvenom sistemu; to je svakako imalo svoju cenu što se tiče raspodele tereta u političkom sistemu. Švajcarski primer nas uči da postoji uzajamna veza između neposredne i skladne demokratije. Pa čak i kad se toj vezi ne spočitava automatizam, postojanje instrumenata direktne demokratije iz perspektive političkih elita ipak preporučuje kooperativni angažman interesa i organizacija koji su kadri za referendum u politički proces, a time i odgovarajuće slabljenje konkurentskih crta demokratije. Istovremeno, stvaranje elemenata neposredne demokratije znači jačanje moći građana/ki nauštrb moći parlamenta i političkih elita koji njima vladaju: ono što dobijaju građani/ke, parlamenti gube, jer uvek kada je parlament upućen na odobrenje naroda u okviru plebiscita, on prestaje da bude „suveren“ u slobodi donošenja odluka.

Iz perspektive političkih elita uvođenje elemenata neposredne demokratije se dakle u potpunosti može razumeti kao gubitak moći. Isto tako napeta jeste i koegzistencija između snažne neposredne demokratije i snažnijeg ograničavanja slobode odlučivanja zakonodavne i izvršne vlasti posredstvom moćnog Ustavnog suda, kao što je to, primera radi, slučaj sa Saveznim ustavnim sudom u SR Nemačkoj. Tenzija nije lišena ni veza snažnije neposredne demokratije sa moćnim federalizmom, osobito u varijanti SR Nemačke gde put kojim pokrajine utiču na savezno zakonodavstvo vodi preko pokrajinskih parlamenata. Ta tradicijom bogata nemačka „staza“ bi se u slučaju snažnijeg formiranja neposredne demokratije jamačno morala zameniti švajcarskom, koja za određene plebiscite umesto učešća vlada federalnih jedinica, zahteva dvostruku većinu naroda i kantona na plebiscitima i na taj način obezbeđuje učešće pokrajina u zakonodavnoj vlasti na saveznom nivou.

Preporučujemo da pročitate i: 

DA LI GRAĐANI I GRAĐANKE ŠIROM SVETA ŽELE NEPOSREDNU DEMOKRATIJU?