DIREKTNO DEMOKRATSKO UREĐENJE - II deo: Ustavne i zakonske promene | Neophodni preduslovi za uspostavljanje vladavine naroda
Kao što smo rekli "demokratija" označava "vladavinu naroda" (demos-cratos). S obzirom da mi obični građani ne možemo da učestvujemo u predlaganju, diskusiji i utičemo na ishod odluka predstavnika političkih partija i stranaka jasno je da mi ne živimo u demokratiji već u partokratiji, sistemu u kome lideri i najuži krug članova političkih partija donosi odluke u naše ime, u ličnu korist i korist njihovih sponzora, i gotovo uvek protivno opštem interesu. Primera za takve odluke imamo na pretek. Dovoljno je da se setimo "zakona o privatnim izvršiteljima", "zakona o notarima", novog "zakona o radu" ili novog "zakona o privatizaciji" kojim je Aleksandar Vučić sebi dao pravo da rasprodaje i poklanja našu zajedničku imovinu i javna dobra direktnom pogodbom sa belosvetskim izrabljivačima ljudi i otimačima prirodnih resursa.
Političari i njihova svita taj sistem nazivaju "predstavnička ili parlamentarna demokratija". Ovakvim načinom donošenja odluka politička oligarhija nam je ograničila mogućnost odlučivanja na izbor jednog od odabranih kandidata iz njihovih redova, čime oni sebi daju legitimitet za kasnije svojevoljno donošenje odluka u ime svih nas, građana.
Imajući u vidu da se ti izbori zasnivaju na propagandnim kampanjama pred izbore, jasno je da su ogromna novčana sredstva neophodna za preskupe partijske kampanje dobijena od domaćih i stranih tajkuna, i raznoraznih interesnih grupa za čije interese kasnije izabrani političari donose nove "zakone" i odluke. Jedan od čuvenih primera je primer beogradskog "BusPlusa" za čiju je implementaciju po hitnom postupku, koji je inicirao Dragan Đilas, donešen "zakon o javno-privatnom partnerstvu", da bi nedugo posle toga Siniša Mali i Goran Vesić, Vučićevi protežei u Beogradu, doneli odluku da se vožnja bez karte proglasi prekršajem. Dokle idu zloupotrebe i bahatost političke oligarhije najbolje govori činjenica da nova garnitura politikanata iz redova SNS-a namerava da zaposli 800 novih komunalnih redara u Beogradu od kojih će 200 njih biti uposleni na poslovima zaštite interesa privatne firme BusPlus, naravno o trošku Beograđana.
Tu imamo i primer Vučićevog čuvenog "međudržavnog sporazuma" sa mister Binom Zajebom kome je ovom tajkunu iz UAE omogućeno da izvozi robu bez plaćenog poreza, bez detaljnog biznis plana i referenduma mu je dato preko 100 hektara gradskog zemljišta u samom centru prestonice. Po bagatelnoj ceni i bez jasnih uzansi ugovora dato je hiljade hektara društvene zemlje i pored zabrane prodaje zemlje strancima itd. Nepostojanje mehanizama da se spreči donošenje po nas 99 posto pogubnih odluka dovodi nas u sve goru ekološku, ekonomsku i socijalnu situaciju zbog čega imamo sve više nasilja u porodici, raspalih brakova, kriminala i samoubistava, a protesti i socijalni nemiri postaju deo svakodnevnice.
DIREKTNA DEMOKRATIJA
Nasuprot tome imamo direktnu ili neposrednu demokratiju kakva postoji u Švajcarskoj i koja podrazumeva neposredno učestvovanje svih građana u procesima predlaganja, diskusije, odlučivanja, upravljanja i kontrole sprovođenja odluka od opšteg interesa (lokalnog, reginalnog, nacionalnog i nadnacionalnog). Neposredno učestvovanje građana u tim procesima je omogućeno putem maksimalno olakšanog sprovođenja raznih vrsta narodnih/građanskih inicijativa (ustavne i zakonske inicijative , predlozi za projekte od opšteg interesa, plebiscit, veto) i referenduma (obavezni ustavni referendumi, fakultativni zakonski referendumi, obavezni finasijski referendumi).
Direktna demokratija, u ograničenom obliku i daleko od savršenog modela, postoji u Lihtenštajnu i Švajcarskoj. U Švajcarskoj postoji parlament sastavljen od predstavnika političkih partija, ali je njihova moć svojevoljnog donošenja odluka od opšteg interesa ograničena ustavom kojim je uvedena obaveza sprovođenja obligatornog (obaveznog)referenduma za sve promene Ustava, fakultativnog referenduma za promene zakona i obaveznog referenduma za sve veće finansijske projekte. U isto vreme građanima je dato pravo da koristeći direktno demokratska sredstva; razne vrste narodnih/građanskih inicijativa, relativno lako spreče donošenje po mišljenju većine loših odluka, kao i mogućnost da sami budu predlagači i nosioci promena. Više o ovome možete pročitati ovde.
Posledica neposrednog učestvovanja švajcaraca u procesima predlaganje, široke javne diskusije, odlučivanja, upravljanja i kontrole sprovođenja donetih odluka je da je Švajcarska jedna od ekonomski najrazvijenijih, ekološki najsavesnijih i socijalno najpravednijih zemalja sveta, a švajcarci jedni od najsrećnijih ljudi na planeti.
NEOPHODNOST STVARANJA PREDUSLOVA ZA IZGRADNJU DIREKTNO DEMOKRATSKOG UREĐENJA
Kao što možemo videti na primeru Švajcarske mogućnost neposrednog učestvovanja građana u procesima predlaganja, široke javne diskusije, odlučivanja, upravljanja i kontrole sprovođenja donetih odluka je ključ za opšti, društveni napredak i preduslov za ravnomeran napredak svakog pojedinca. Neposredno učestvovanje građana u upravljanju lokalnim zajednicama i društvom u celini utiče na motivaciju građana za poštovanje i učestvovanje u sprovođenju donetih odluka, kao i na težnju za stalnim unapređenjem života u zajednicama. Pored toga, neposredno učestvovanje građana u donošenju odluka se pokazalo kao sjajan način da se potpuno ograniči moć onih na pozicijama (na "vlasti" kako to političari i mediji u Srbiji vole da kažu) i ujedno građanima da moć da kontrolišu njihov rad, kao i da budu nosioci promena, nezavisno od toga ko je na poziciji.
Ustav i prateći zakoni su vrhovni dokumenti jedne države i oni uređuju sve ostale odnose u državi i društvu. Zato su preduslovi za stvaranje jednog ovakvog društvenog uređenja korenite i dobro promišljene ustavne i zakonske promene.
Ustavom, kao vrhovnim dokumentom jedne zemlje regulišemo osnove jednog društvenog uređenja, a zakonima detaljno formulišemo "pravila igre". U ovom tekstu se nećemo baviti detaljnom formulacijom članova Ustava i Zakona, već oblastima u kojima je neophodno da se deluje kako bi se stvorio jedan Ustav i prateći Zakoni kojima bi bila potpuno uskraćena mogućnost manipulacije društva od strane raznih interesnih grupa i pojedinaca. Ovim putem pozivamo sve zainteresovane pojedince i stručnjake da nam se pridruže u stvaranju novog Ustava i seta pratećih zakona kojima bi neposredno odlučivanje građana bilo obavezan način donošenja odluka od opšteg (lokalnog, opštinskog, regionalnog, nacionalnog i nadnacionalnog) interesa.
CILJEVI USTAVNIH I ZAKONSKIH PROMENA
Cilj ustavnih i zakonskih promena je stvaranje direktno demokratskog uređenja u kome bi građani putem neposrednog učestvovanja u odlučivanju imali presudnu ulogu u upravljanju lokalnim zajednicama, državom i društvom. Neki od ciljeva ustavnih i zakonskih promena su; maksimalno olakšano učešće građana u procesima predlaganja, diskusije, donošenja odluka i kontrole sprovođenja istih, potpuna i bezuslovna javnost u radu, detaljno i nepristrasno izveštavanje građana u cilju poboljšanja uslova života svih građana, domaćinsko upravljanje resursima uz očuvanje i unapređenje životne sredine.
Cilj je da se maksimalno ograniči moć predstavnicima javne administracije, uvede stroga javna kontrola u njihovom radu, a oni učine lako i brzo smenjivim. Na ovaj način bi nestala potreba za izborima na svake četiri godine. Radnici u javnoj administraciji ne bi imali ograničenja mandata, a pokretanjem narodnih/građanskih inicijativa - plebiscita bi se glasalo o njihovoj momentalnoj smeni.
Jedan od osnovnih ciljeva predloženih ustavnih i zakonskih promena treba da bude mogućnost da građani budu nosioci, kontrolori i sprovodioci promena. U tom smislu je potrebno maksimalno olakšati sprovođenje narodnih/građanskih inicijativa i jasno definisati uslove za njihovo brzo sprovođenje.
OBLASTI KOJE NEOPHODNO DEFINISATI KROZ NOVI USTAV I ZAKONE
Ustav koji bi obezbedio stvaranje direktno demokratskog uređenja u kome je neposredno odlučivanje građana obavezan način donošenja odluka od opšteg interesa treba da reguliše sledeće oblasti:
1. Definiše obavezu i način sprovođenja obligatornih referenduma za sve ustavne i zakonske promene, i veće finansijske projekte.
2. Definiše tipove i način sprovođenja narodnih/građanskih inicijativa za sve ustavne i zakonske promene i veće finansijske projekte
3. Definiše način decentralizacije na nivo lokalnih (mesnih) zajednica, način njihovog povezivanja i stepen autonomije
4. Definiše obavezu digitalizacije, kompjuterizacije, elektronskog opismenjavanja, slobodnog pristupa internetu
5. Definiše obavezu i način uvođenja obavezne javnosti u radu javnih preduzeća, institucija i zaposlenih u javnoj administraciji
6. Definiše obavezu stvaranje slobodnih građanskih medija (TV, radio i web platforme lokalnih zajednica) i način njihovog upravljanja.
7. Definiše način upravljanja lokalnim zajednicama, javnim institucijama, javnim preduzećima i prirodnim resursima
8. Definiše ograničenja u sprovođenju referenduma i narodnih inicijativa
1) Definisanje obaveze i način sprovođenja obligatornih referenduma za sve ustavne i zakonske promene, i veće finansijske projekte
Kao što smo već napomenuli glavni uzrok svih problema u Srbiji i ostatku sveta leži u odlukama i delima političke oligarhije, to jest, u nemogućnosti da mi građani sprečimo predstavnike političkih partija u donošenju po većinu nas loših zakona i odluka koje sa jedne strane imaju za posledicu skoro potpunu propast zajedničkog dobra i imovine u rukama političara i sa druge strane sve veće raslojavanje prouzrokovano protekcionizmom prema pojedincima (tajkunima) bliskim političkoj oligarhiji.
Mi u Srbiji i uopšte ljudi na Balkanu smo žrtve ekstremno korumpiranih i bahatih političara, zbog čijih smo zakulisanih igara i odluka gurnuti u bratoubilački rat devedesetih godina. Drugačije nije ni u ostalim "demokratskim" državama koje su u ratne pohode ulazile bez odobrenja svojih građana koristeći laži i propagandu kao način da sprovedu zacrtanu agendu. Dovoljno je da se setimo 1999 godine kada su nas odlukom vrha političke oligarhije EU i USA bombardovale NATO snage pod izgovorom sprovođenja etničkog čišćenja na Kosovu.
Situacija se pogoršava iz godine u godinu tako da političari u Srbiji bez trunke straha sada donose kriminalne zakone i odluke, "po hitnom postupku" i bez široke javne diskusije tako da za donošenje novih "zakona i odluka" možemo da saznamo samo iz medija.
1.1) DELOKRUG OBAVEZE SPROVOĐENJA REFERENDUMA
Da bi smo samovolji budućih predstavnika i radnika u javnoj administraciji na svim nivoima stali na put potrebno je da se novim Ustavom stvore mehanizmi kojima bi bila uvedena obaveza raspisivanja i sprovođenja referenduma ne samo kod ustavnih amandmana i promene pojedinih članova već i kod svih zakonskih amandmana i promena.
Tako bi raspisvanje i sprovođenje referenduma bilo obavezno po pitanju pristupanja Evropskoj zajednici i svim ostalim međunarodnim organizacijama, kod donošenja novih zakona, poreskih promena itd. Obavezu raspisivanja finansijskog referenduma bi bilo neophodno uvesti i za sprovođenje svih većih nacionalnih i međunarodnih investicionih projekata, a na obaveznim lokalnim i regionalnim finansijskim referendumima bi se odlučivalo o sprovođenju lokalnih investicionih projekata.
Referendume bi mogli pokretati članovi skupštine većinom glasova i sami građani čije inicijative bi automatski, na osnovu Ustavom i zakonom prethodno utvrđenog neophodnog broja glasova, postajale referendumska pitanja. Uz pomoć referenduma, građani sa pravom glasa mogli bi se umešati u sadržaj odluka, u proizvod političkog procesa nakon donošenja odluka u parlamentu. Referendum deluje u određenom smislu kao veto glrađana protiv projekata koje oni ne žele, on omogućava građanima da budu opozicija u specifičnim pitanjima i stoga se označava kao kočnica u rukama naroda.
1.2) IZAZOVI I OPASNOSTI KOD SPROVOĐENJA REFERENDUMA
Sprovođenje referenduma na aktuelan način je izuzetno skupo, sporo i nepouzdano, a rezultati u su velikoj meri predodređeni medijskom propagandom koju preko državnih i lokalnih medija, u rukama političke oligarhije, kao i vrlo "privatnih" medija pod njihovom kontrolom (o čemu je i Verica Barać pisala u izveštaju o stanju medija još 2011. godine) sprovode političari i razne interesne grupe. Zbog toga je neophodno regulisati oblast medija, a sprovođenje referenduma učiniti što lakšim, jeftinijim i pouzdanijim.
1.3) SLOBODNI GRAĐANSKI UPRAVLJANI MEDIJI U FUNKCIJI INFORMISANJA I OBRAZOVANJA SVIH GRAĐANA RADI DONOŠENJA ISPRAVNIH ODLUKA
Kao što znamo, mediji danas imaju presudnu ulogu kod kreiranja javnog mnjenja i skoro svi su u funkciji političke oligarhije i raznih interesnih grupa što presudno može da utiče na odluku prosečnog građanina. Sa druge strane, neinformisanost, pogrešna informisanost i širina obrazovanja potrebna da bi prosečan čovek mogao da donese ispravne odluke u svim sferama neophodnim za normalno funkcionisanje države i društva su jedan od ključnih problema procesa donošenja odluka.
Stoga je sprovođenje širokih javnih diskusija, pre bilo kakvog donošenja odluka, od presudnog značaja za kvalitet donesenih odluka i ishod rezultata glasanja. Široke javne diskusije potkrepljene čvrstim argumentima i dokazima imaju presudnu ulogu u donošenju ispravnih odluka, ali i u obrazovanju građana. Svrha javnih diskusija treba da bude u funkciji donošenja ispravnih odluka, a samo obrazovan i dobro informisan građanin može da donese ispravnu odluku koju će kasnije da poštuje i pomaže u njenom sprovođenju. Za tu svrhu je potrebno tačno utvrditi pravila predstavljanja predloga i pravila i način vođenja diskusija.
Državni i lokalni mediji, u zavisnosti od nivoa na koji se odnosi predlog, bi bili u obavezi da prenose predstavljanja referendumskih predloga i diskusija koje bi potom sledile. Naravno, neophodno je omogućiti i pristup svim sadržajima putem interneta, kao i interaktivnost koju je moguće postići ovim putem, a kojom bi se obezbedilo otklanjanje svih eventualnih nedoumica kod građana.
U samom načinu vođenja javnih diskusija već postoje pozitivna iskustva u radu narodnih skupština u Španiji. Neophodno je iskoristiti ta iskustva i implementirati ih pri sastavljanju jednog obrasca ili šablona po kojem bi se one vodile. Takođe je potrebno definisati neophodnu dužinu i dinamiku javnih diskusija koje bi bile obavezne pre bilo kakvog donošenja odluka i detaljno regulisane ustavom i zakonom.
1.4) CENA SPROVOĐENJA ELEKTRONSKIH REFERENDUMA
Pojava i rasprostranjenost interneta, kao i uvođenje elektronskih potpisa, daje nam mogućnost da referendume sprovodimo putem interneta. Za sprovođenje takozvanih "elektronskih referenduma" je potrebno obezbediti lake za korišćenje i potpuno transparente platforme za sprovođenje referenduma i narodnih inicijativa. U isto vreme je neophodno detaljno upoznati javnost sa izgledom i načinom upotrebe internet platformi. Na ovaj način sprovođenje referenduma i narodnih/građanskih inicijativa bi bilo skoro besplatno i izuzetno brzo.
1.5) POUZDANOST SPROVOĐENJA ELEKTRONSKIH REFERENDUMA
Pouzdanost sistema glasanja i brojanja glasova je ogroman problem. Setimo se samo proteklih izbora. Stoga je neophodno obezbediti potpunu transparentnost celog procesa. Najbolje bi bilo da sam proces i rezultati glasanja budu javno dostupni svima, to jest, da svako može da prekontroliše rezultate glasanja. Na taj način bi predupredili prevare sa izbornim rezultatima kojih smo imali bezbroj u prošlosti i sistem glasanja učinili potpuno pouzdanim i u isto vreme otklonile sumnje u regularnost glasanja.
1.6) PROSTORIJE MESNIH ZAJEDNICA - STALNA REFERENDUMSKA MESTA I DRUŠTVENI KLUBOVI
Iako je internet relativno rasprostranjen u Srbiji neophodno je da se deo prostora mesnih zajednica (MZ) pretvori u kompjuterske sale koje bi bile stalna referendumska mesta. Pored sprovođenja referenduma u njima bi se vršilo i sprovođenje narodnih/građanskih inicijativa elektronskim putem, kao i kompjutersko opismenjavanje svih članova MZ-a za elektronsko glasanje, korišćenje kompjutera i interneta u svakodnevnom životu. Osim toga je neophodna da se deo prostorija MZ-a pretvori u sale za tribine i projekcije kojima bi se moglo vršiti dodatno informisanje građana, razmena mišljenja i mnogi drugi kulturno-umetnički sadržaji.
1.7) REFERENDUMSKI ROKOVI
U cilju efikasnog sprovođenja procesa neposrednog odlučivanja građana treba imati u vidu da stalno održavanje referenduma može opteretiti građane. Stoga bi bilo dobro razmisliti da se referendumski rokovi, po uzoru na Švajcarsku, održavaju tromesečno. U svakom referendumskom roku bi se moglo odlučivati o više pitanja koja bi uključivala pitanja od lokalnog značaja (MZ), opštinskog, regionalnog, nacionalnog i nadnacionalnog.
1.8) JASNOĆA POSTAVLJENIH REFERENDUMSKIH PITANJA
Referendumska pitanja moraju biti postavljena jasno i nedvosmisleno kako bi svaki građanin mogao da razume postavljeno pitanje i odgovori na njega.
1.9) OBAVEZA GLASANJA NA REFERENDUMIMA ILI UVOĐENJE CENZUSA?
Još jedno do važnih pitanja je da li treba uvesti obavezu glasanja na referendumima ili (ne)treba uvesti donju granicu broja izašlih na referendum neophodnu za priznavanje rezultata referenduma.
Kao što vidimo iz godine u godinu, zbog neslaganja sa postojećim političkim i izbornim sistemom, sve manje i manje ljudi izlazi na izbore. Politička oligarhija je to uvidela pre petnaestak godina i ukinula je cenzus kojim je bilo predviđeno da se izbori proglašavaju nevažećim ako izađe manje od 50% građana sa pravom glasa. Tako smo došli u situaciju da su posle nekih lokalnih izbora formirane lokalne administracije i vlade iako je manje od 10% ljudi izašlo na izbore (Pančevo 2014) ili Zemun gde je izašlo oko 15% građana sa pravom glasa.
Da podsetimo, na republičkim izborima je "zvanično" izašlo malo više od 50% građana sa pravom glasa. Ako oduzmemo nevažeće listiće (listiće koji su namerno "ukrašeni"/precrtani) taj broj je zvanično i manji od 50%. Nezvanično ovaj broj je daleko manji jer postoje ozbiljne sumnje u regularnost izbora. Više o tome pročitajte ovde (2).
Mislimo da se ukidanjem cenzusa dovodi se u pitanje regularnost rezultata referenduma jer jedna mala i organizovana grupa (politička partija) može na taj način doneti odluku suprotnu interesu većine, što je danas slučaj. Slično je i sa uvođenjem minimalnog cenzusa od 50 +1% jer ako tesna većina od 51% "pobedi" dolazimo u situaciju da se odluka manjine nameće većini.
Zbog toga mislimo da nije loše uvesti obavezu izlaska na glasanje na referendumima. S obzirom da bi glasanje na referendumima bilo moguće putem interneta ovo ne bi trebalo da predstavlja veliki problem. Ako uzmemo u obzir da bi svi građani imali mogućnost da se putem medija detaljno informišu i upoznaju sa ciljevima referendumskih pitanja onda se postavlja pitanje zašto se ne bi i izjasnili. Ako uzmemo u obzir to da je za uspešno sprovođenje odluka neophodan što veći stepen učešća građana onda se nameće potreba da svi budu uključeni u proces donošenja odluke.
1.10) UTVRĐIVANJE STEPENA KONSENZUSA NEOPHODNOG ZA PRIHVATANJE REZULTATA REFERENDUMA
Stepen konsenzusa ili procenat onih koji predstavljaju većinu neophodnu za prihvatanje jedne odluke je od izuzetne važnosti za uspešno sprovođenje i poštovanje odluka. Stoga je neophodno da stepen konsenzusa bude što veći čime bi se obezbedilo uspešno sprovođenje donetih odluka i njihovo poštovanje. Sadašnji stepen konsenzusa (50%+) je izuzetno nizak i ako uzmemo u obzir da cenzus za izbore ne postoji kao rezultat dobijamo to da manjina nameće odluke većini. Zbog toga smatramo da je pored uvođenja obaveze glasanja na referendumima vrlo važno povećati stepen konsenzusa neophodnog za prihvatanje donesenih odluka na referendumima. Mišljenja smo da bi taj procenat trebao da iznosi minimalno 2/3 ili 3/4 građana sa pravom glasa, a idealno bi bilo i više.
Na taj način bi obezbedili visok stepen poštovanja donetih odluka i motivisanost građana za njihovo sprovođenje. Osim toga, na ovaj način bi ona problematičnija referendumska pitanja, pitanja oko kojih su podeljena mišljenja, ostavili po strani dok ne postignemo visok stepen konsenzusa. Time bi se sprečilo donošenje ishitrenih odluka.
2) Definisanje tipova i načina sprovođenja ustavnih, narodnih i građanskih inicijativa i predloga
Jedan od osnovnih ciljeva predloženih ustavnih i zakonskih promena je drastično povećanje mogućnosti neposrednog učestvovanja građana u procesima predlaganja, široke javne diskusije, odlučivanja, upravljanja i kontrole sprovođenja donetih odluka od opšteg interesa i time stimulacije građana za učestvovanje u javnom životu. Neohodno je svim građanima dati mogućnost da budu pokretači i nosioci promena. Zbog toga je neophodno olakšati upotrebu pravnih sredstava ili mehanizama neposrednog učešća građana; peticija, narodnih/građanskih inicijativa, referenduma i zborova građana.
2.1) UVOĐENJE ELEKTRONSKOG GLASANJA ILI GLASANJA PUTEM INTERNETA
Već smo spomenuli u tekstu da je prelazak na elektronsko glasanje, to jest, glasanje putem interneta jedan od osnovnih preduslova za lako, brzo, pouzdano i jeftino neposredno učešće građana u odlučivanju o pitanjima od opšteg interesa. Rasprostranjenost interneta daje mogućnost da oko 50% građana danas može da pokrene putem interneta peticiju ili narodnu/građansku inicijativu. Uvođenjem interneta kompjutera u sve prostorije lokalnih MZ-a možemo pokriti celokupnu teritoriju Srbije. Na taj način bi svi koji još uvek nemaju internet u kući, niti znaju da rukuju kompjuterima, osim mogućnosti da glasaju, dobili mogućnost da besplatno nauče i koriste kompjuter u svakodnevnom životu.
To međutim nije moguće jer postojeći Ustav i zakoni nisu predvideli mogućnost sprovođenja elektronskih peticija i građanskih/narodnih inicijativa. Da bude još gore, stari zakon o peticiji je ukinut, a novi još nije donesen. Slično je i sa narodnim/građanskim inicijativama. Više o tome možete pročitati ovde (3)
2.2) USTAVNA, NARODNA I GRAĐANSKA INICIJATIVA
Glavno sredstvo neposrednog odlučivanja građana je narodna ili građanska inicijativa. Narodna ili građanska inicijativa novim ustavom treba da omoguće građanima da budu pokretači i sprovodioci promena. Na ovaj način je neophodno da se svakom građaninu ili grupi građana da mogućnost da iniciraju promenu ustava i zakona, pokrenu izglašavanje novog člana ustava i zakona, stave veto na neku odluku republičkog parlamenta i lokalnih skupština, pokrenu ostavku ili opoziv bilo kog člana vlade ili javne administracije, iniciraju promenu poreske politike i predstave određeni projekat od opšteg interesa.
Skupljanjem po zakonu utvrđenog broja potpisa (elektronskih) za narodnu inicijativu ona po automatizmu treba da uđe kao jedno od referendumskih pitanja koje bi se, posle detaljnog medijskog predstavljanja i široke javne diskusije prenošene putem medija, pojavilo u jednom od sledećih referendumskih rokova.
Ustavnom inicijativom građanima je neophodno obezbediti mogućnost da zahtevaju plebiscit o željenoj izmeni Republičkog ustava.
Narodnom inicijativom menjaju se postojeći pravni akti ili donose novi. Pre pokretanja inicijative neophodno je sastaviti dokument koji jasno pokazuje kakve promene ili novine se traže.
Građanska inicijativa slična je peticiji - predaju se potpisi radi izmene pravnih akta u lokalnoj samoupravi ili njenog statuta, kao i donošenje mera koje su u nadležnosti skupštine.
Sadašnjim ustavom i zakonima sprovođenje građanske/narodne inicijaive je skoro nemoguće i neobavezujuće za političku oligarhiju. Više o tome pročitajte ovde (3).
2.3) KAKO TREBA DA IZGLEDA NOVI ZAKON O USTAVNOJ, NARODNOJ I GRAĐANSKOJ INICIJATIVI
Novim ustavom i pratećim zakonima neophodno je po automatizmu staviti uspešne narodne inicijative (one koje skupe po zakonu dovoljan broj glasova/elektronskih potpisa) na javnu diskusiju i javno predstavljanje (putem medija) i ubaciti ih u jedan od prvih sledećih refrerendumskih rokova.
Ustavnom inicijativom građanima je neophodno obezbediti mogućnost da zahtevaju plebiscit o željenoj izmeni Republičkog ustava. Po uzoru na Švajcarsku pretpostavka za ispunjavanje ustavne inicijative mogla bi da se sastoji u tome da inicijatorima pođe za rukom da u roku od 18 meseci sakupe 100.000 potpisa građana sa pravom glasa. Slično kao u postupku fakultativnog zakonskog referenduma, inicijativa za promenu Ustava može se pokrenuti uprkos protivljenju državnih organa. Ukoliko se inicijativa uspešno sprovede, odnosno neophodni potpisi sakupe na vreme, parlament i vlada moraju – i protiv svoje volje – da raspišu referendum za predloženu ustavnu promenu.
2.3.1 NARODNOM INICIJATIVOM građani mogu da daju političke impulse u pogledu sadržaja, da određuju nove teme na dnevnom redu zakonodavstva i da na taj način utiču na input političkog procesa. Narodna inicijativa ne polazi od parlamenta ili vlade, već od građana. Stoga se ona može označiti kao podsticajni elemenat ili „pedala za gas“ kada je reč o direktnoj ili neposrednoj demokratiji.
Po uzoru na Švajcarsku, pretpostavka za ispunjavanje narodne inicijative mogla bi da se sastoji u tome da inicijatorima pođe za rukom da u roku od 18 meseci sakupe između 50.00 - 100.000 potpisa građana sa pravom glasa. Slično kao u postupku fakultativnog zakonskog referenduma, građanska inicijativa može se pokrenuti uprkos protivljenju državnih organa. Ukoliko se inicijativa uspešno sprovede, odnosno neophodni potpisi sakupe na vreme, parlament i vlada moraju – i protiv svoje volje – da raspišu referendum za predloženu promenu.
2.3.2) NARODNI VETO je jedan od oblika narodnih i građanskih inicijativa kojima bi građanima bilo omogućeno da direktnim glasanjem ukidaju neki zakon koji je doneo parlament ili lokalna samouprava. Postojanje narodnog veta značilo bi da nijedan zakon ili odluka ne mogu stupiti na snagu ako se u izvesnom roku, i sa određenim brojem potpisa, od strane građana stavi prigovor i zatraži glasanje na nivou zemlje ili lokalne zajednice. Na ovaj način bi sprečili donošenje nepovoljnih zakona i odluka koje se donose po "hitnom postupku", a da javnost nije ni valjano obaveštena.
Za ovu namenu bi trebalo, kao i u slučaju plebiscita, odrediti zakonsku obavezu skupljanja minimum 50.000 potpisa u roku od 100 -150 dana za odluke na republičkom nivou. Za lokalna građanska vetoe kvota ne bi trebala da iznosi više od 5% ukupnog broja građana sa pravom glasa u lokalnoj zajednici. Ako bi u tom roku građani uspeli da skupe dovoljan broj potpisa o vetou bi se svi građani izjašnjavali u jednom o sledećih referendumskih rokova, sprovedenih posle široke javne diskusije i prenošene putem medija, što treba da obezbedi da svi građani budu informisani o svim aspektima predloga i mišljenjima o predlogu.
2.3.3) PLEBISCIT Opcioni Referendum (plebiscit) daje pravo građanima da bilo koji zakon odobren od strane parlamenta bude stavljen na glasanje. Ovim neposredno demokratskim sredstvom svim građanima bi bila data mogućnost da zaustave donošenje potencalno lošeg zakona po društvo. Za tu inicijativu bi bilo dobro da se uvede obaveza skupljanja minimum 50,000 potpisa u roku od 100-150 dana. Za lokalne plebiscite kvota ne bi trebala da iznosi više od 5% ukupnog broja građana sa pravom glasa u lokalnoj zajednici. Ako bi u tom roku građani uspeli da skupe dovoljan broj potpisa o vetou bi se svi građani izjašnjavali u jednom o sledećih referendumskih rokova, sprovedenih posle široke javne diskusije i prenošene putem medija, što treba da obezbedi da svi građani budu informisani o svim aspektima predloga i mišljenjima o predlogu.
U slučaju pokretanja plebiscita usvajanje zakona bi bilo odloženo do zakonskog roka za sprovođenje plebiscita. Ako se sakupi dovoljan broj glasova, novi zakon se stavlja na referendum. Tek posle sprovedenog referenduma novi zakon (ne)bi stupio na snagu. Zbog davanja mogućnosti za ispravljanje eventualne greške i pogubnih posledica usvajanja nekog zakona ponovno izjašnjavanje po ovom pitanju treba biti omogućeno u nekom razumnom roku.
Plebiscitom bi takođe trebalo biti olakšana mogućnost građanima da smenjuju predstavnike u javnoj administraciji na svim nivoima, od predsednika, premijera, poslanika do predstavnika u javnim preduzećima i lokalnim administracijama.
2.3.4) PETICIJA Slično kao i narodne/građanske inicijative peticije treba da imaju za cilj da spreče donošenje neke loše odluke vlade, lokalnih administracija i javnih preduzeća ili da ih pokrenu kako bi rešili određeni problem ili stavili na dnevni red određeno pitanje. Slično kao i ostale narodne/građanske inicijative treba odrediti zakonski minimum kojim bi republička vlada, lokalne administracije i rukovodioci javnih preduzeća morali da stave zahteve iz peticije na dnevni red i omoguće pokretačima da iznesu argumente za peticiju i predlog na koji način da se problem reši, to jest, predlog sprovede. Odgovor na peticiju bi bio obavezan i moramo bi da usledi u nekom zakonom definisanom roku.
2.3.5) ZBOR GRAĐANA se saziva za deo teritorije jedinice lokalne samouprave utvrđen statutom. Zbor građana raspravlja i daje predloge o pitanjima iz nadležnosti organa jedinice lokalne samouprave. Predlozima novog ustava i zakona zbor građana treba da bude maksimalno olakšan kako bi nove inicijative i predlozi građana dobili na vizibilitetu (vidljivosti) u lokalnim zajednicama. Građanski zborovi treba da budu sredstvo za predstavljanje svih novih inicijativa građana, mesto za diskusiju o svim bitnim pitanjima i mesto za objavljivanje početka skupljanja potpisa.
Nasuprot dosadašnjem zakonu sazivanje građanskih zborova treba da bude redovna praksa, a teme i dnevni red zborova sastavljeni na osnovu predloga građana. Za potrebe sprovođenja građanskih zborova treba obezbediti adekvatne prostorije i prenos preko lokalnih medija (internet televizije). Snimci narodnih zborova treba da budu dostupni na internet platformi svake MZ i preko nje treba biti omogućen kontakt građana sa pokretačima svih inicijativa, kao i podnošenje predloga, sugestija i pitanja u vezi svakog predloga/inicijative.
Građanski zborovi treba da budu sredstvo informisanja svih članova lokalnih zajednica o svim važnim pitanjima i predlozima, kao i mesta podnošenja finansijskih izveštaja/predloga.
2.4) PROSTORIJE MESNIH ZAJEDNICA -STALNA MESTA ZA SPROVOĐENJE NARODNIH, GRAĐANSKIH INICIJATIVA I ZBOROVA
Mesne zajednice treba da budu baza stvarno demokratskog društva sa ogromnim stepenom autonomije. Saveti MZ treba da budu administratori narodne volje i sprovodioci odluka članova MZa. Oni treba da koordiniraju rad svih službi mesne zajednice i obezbede brz protok svih informacija vezanih za dešavanja u lokalnim zajednicama i šire.
Oni bi bili dužni da proaktivno obezbede sve informacija o pokrenutim građanskim i narodnim inicijativama, referendumskim rokovima, finansijskom poslovanju itd. Osim toga oni bi bili dužni da omoguće svakodnevni pristup građanima koji žele da glasaju za određene inicijative ili da podnesu predlog za pokretanje nove. To bi sprovodili na licu mesta i na internet platformi MZ-e.
Bili bi zaduženi za nesmetano funkcionisanje kompjuterske sale i koordinaciju svih radionica i radnih grupa, kao organizaciju i kontrolu sprovođenja donetih odluka. Mesne zajednice bi postale centri lokalnih zajednica iz kojih bi se koordinisale sve aktivnosti i koje bi predstavljale građane u svetu mesnih zajednica, opštini i ostalim instancama. Zato je od suštinske važnosti da zaposleni i lokalnim adminitracijama budu obrazovani ljudi sa sjajnim organizacionim sposobnostima i izuzetnim moralnim standardima.
3) Predlog načina decentralizacije na nivo lokalnih (mesnih) zajednica, način njihovog povezivanja i stepen autonomije
Decentralizacija je vrlo popularan pojam, koji političari u govorima nerado upotrebljavaju i proces koji uporno koče jer na taj način gube mogućnost da samovoljno upravljaju lokalnim zajednicama kroz model donošenja odluka iz vrha. Već i vrapci na grani znaju da je demokratska decentralizacija (politička, fiskalna i upravna - 4 -5) jedan od glavnih preduslova za demokratizaciju društva, to jest, vladavinu naroda. Pod decentralizacijom mi podrazumevamo da sve nadležnosti treba prebaciti na najniži nivo na kojoj se one sprovode, to jest, na lokalne (mesne)zajednice ( u daljem tekstu MZ).
3.1) LOKALNE (MESNE) ZAJEDNICE - OSNOVNE JEDINICE DIREKTNO DEMOKRATSKOG DRUŠTVA
Smatramo da je proces decentralizacije potrebno sprovesti na nivo mesnih zajednica (MZ) iz praktičnih razloga; tamo se svi ljudi poznaju što onemogućava razne vrste neregularnosti i drugi razlog je jer su članovi lokalnih zajednica najbolje upoznati i okrenuti rešavanju zajedničkih problema. Još posle drugogo svetskog rata stvorena je mreža lokalnih (mesnih) samouprava i za te potrebe je izgrađena infrastruktura lokalnih (mesnih) uprava koja i danas postoji i koju je moguće iskoristiti.
Za potreba stvaranja direktno demokratskog uređenja neophodno je prostorije mesnih zajednica pretvoriti u centre društvenog života lokalnih zajednica na kojima će se sprovoditi diskusije, građanske inicijative, referendumi, radionice, predavanja, savetovanja, razmena usluga i dobara itd. Jednom rečju prostore odakle će se koordinisati sve bitne aktivnosti za lokalnu zajednicu.
3.2) POLITIČKA, FISKALNA I UPRAVNA DECENTRALIZACIJA NA NIVO MESNIH ZAJEDNICA
Novim ustavom i pratećim zakonima MZ treba da postanu osnovne i potpuno autonomne jedinice demokratskog društva koje će sarađivati na principu dobrovoljnosti. Kako bi to trebalo da izgleda?
Svi članovi jedne mesne zajednice bi putem referenduma zajednički upravljali i kontrolisali rad lokalne administracije. Članovi lokalne zajednice bi većinom glasova odlučivali o visini poreza, taksi, naknada i ostalih dadžbina koje bi bili obavezni svi da poštuju. Građani bi odlučivali i o oslobađanju plaćanja od poreza, davanju pomoći, zapošljavanju itd. Sredstva uplaćena po ovim osnovama, ne bi se slivala u republičku kasu pa se odatle raspoređivala po gradovima, opštinama i na kraju jedan mali deo završavao u MZ, već bi se sredstva uplaćena po ovim osnovama slivala na račun mesne zajednice odakle bi se putem procesa participativnog budžetiranja odlučivalo koliko i za koje namene će sredstva biti iskorišćena. Građani bi mogli da osnivaju i zajednička preduzeća, preduzeća u vlasništvu MZ, i da u njima zapošljavaju radnike.
3.3) ŠTA JE TO "PARTICIPATIVNO BUDŽETIRANJE"?
Participativno budžetiranje je proces u kome građani sami odlučuju o visini poreza, taksi, nadkonata i oslalih dadžbina, kao i tome koliko i za koje namene će biti izdvojeno sredstava iz planiranog lokalnog budžeta. Osim u reinvestiranja u lokalne zajednice odlučivalo bi se i o učešću u zajedničkim projektima više lokalnih zajednica (zdravstvena zaštita, obrazovanje, održavanje i unapređenje infrastrukture, saobraćaj itd), kao i o učešću u opštinskim, reginalnim i republičkim projektima.
Glavna razlika sa dosadašnjim načinom upravljanja bi bila u tome da bi se sve odluke od interesa lokalne zajednice donosile na nivou MZ, a ulaganje u rad zajedničkih (opštinskih, gradskih i republičkih) službi bi bilo na dobrovoljnoj bazi i shodno potrebama. Na taj način članovi lokalnih zajednica bi imali potpunu autonomiju u radu unutar lokalnih zajednica, a o poslovima i predlozima za zajedničke projekte više lokalnih bi se unutar svaka zajednica odlučivala posebno (na referendumima). Tako bi se o obimu radova, visini ulaganja za održavanje i izgradnju puteva i načinu finansiranja odlučivalo na referendumima kojima bi predhodile široke javne diskusije prenošene putem lokalnih medija uz dostupnost svih informacija od značaja za građane koje su neophodne za donošenje ispravne odluke.
4) Obaveza digitalizacije, kompjuterizacije, elektronskog opismenjavanja i obezbeđivanja slobodnog pristupa internetu
Radi lakšeg i bržeg skladištenja i pristupa informacijama, kao i bržeg i jeftinijeg načina komunikacije i razmene informacija potrebno je planski pristupiti procesima digitalizacije svih dokumenata i arhiva, kompjuterizacije prostora mesnih zajednica, planskom elektronskom opismenjavanju svih članova lokalnih zajednica i obezebeđivanja slobodnog pristupa internetu svima.
5) Uvođenje obavezne javnosti u radu javnih preduzeća, institucija i svih zaposlenih u javnoj administraciji
Kao što svi znamo netransparentnost u radu javni institucija, preduzeća i zaposlenih u javnoj administraciji su glavni uzrok ubrzanog propadanja javnog dobra i razlog ogromne korupcije. Javna preduzeća i institucije su partijski plenovi preko kojih se vrši ispumpavanje ogromnih sredstava na privatne račune putem netransparentnih tendera, konkursa, nabavki itd. Ako tome dodamo i činjenicu da je produktivnost u javnom sektoru uglavnom vrlo slaba eto recepta za propast javnog sektora.
Sadašnji zakon o informacijmaa od javnog značaja je nedorečen i potrebno ga je poboljšati. U tom smislu je potrebno uvesti zakonsku obavezu javnih institucija i preduzeća da poseduju internet prezentaciju na kojoj će informacije o finansijskom i organizacionom poslovnju biti svakodnevno ažurirane, kako bi njihov rad bio učinjen javnim i proaktivno dostupnim svima putem interneta, 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, a građanima omogućen nesmetan pristup svim informacijama i mogućnost brzog alarmiranja javnosti i nadležnih službi kod svakog pokušaja zloupotrebe funkcija i položaja.
Informacije o finansijskom poslovanju moraju biti dostupne u realnom vremenu, a sve informacije o sastancima, odlukama, tenderima, konkursima, nabavkama itd moraju biti proaktivno ažuriranje i dostupne svima putem interneta. Za tu potrebu je neophodno odrediti lica koja će biti zadužena za ažuriranje tih podataka i odgovorna za njihovu tačnost i pravovremenost.
Takođe je potrebno uvesti i obavezu javnog nadzora rada svih zaposlenih u javnoj administraciji. Neophodno je da postoji dosije o obavljenim dnevnim poslovima svakog zaposlenog u javnoj administraciji tako da se lako i jednostavno može proveriti tačnost registrovanih radnji i njihov kvalitet.
6) Stvaranje slobodnih građanskih medija (TV, radio i web platforme lokalnih zajednica) i način njihovog upravljanja
Stvaranje od građana upravljanih i kontrolisanih medija je od suštinske važnosti, ne samo za informisanje već i za obrazovanje građana sobzirom da se putem medija građani mogu brzo i jednostavno odrazovati po svim pitanjima. Zato je bitno da sve zajednice imaju građanske medije koji će svoj program prilagođavati temama o kojima se diskutuje i koje su na dnevnom redu.
7) Način upravljanja lokalnim zajednicama, javnim institucijama, javnim preduzećima, prirodnim resursima i zajedničkim dobrom
Ovo pitanje je od izuzetne važnosti. Već smo rekli da radom lokalnih zajednica upravljaju građani - članovi lokalnih MZ. Lokalne MZ mogu otvarati lokalna javna preduzeća, udruživati se sa drugim MZ u stvaranju zajedničkih preduzeća i koristiti usluge postojećih javnih preduzeća čiji rad mora biti u potpunosti transparentan a upravljanje njima javno kontrolisano i participativno.
Pitanju upravljanja prirodnim resursima mora se pristupiti oprezno. Prirodni resursi, strateški važna javna preduzeća i zajednička dobra (voda, vodovod, elektrodistributivna mreža, kanalizacija, javne površine, zajedničko zemljište itd) ne mogu biti u privatnom vlasništvu i snjima se mora postupati domaćinski vodeći računa da eksploatacija prirodnih resursa ne ugrozi zdravlje i stabilnost lokalne zajednice, regiona i šire.
8) Ograničenja u sprovođenju referenduma i narodnih inicijativa
Sprovođenje narodnih inicijativa i referenduma je moguće zloupotrebiti. Zato je potrebno uvesti neka ograničenja. Ljudska prava i slobode ne mogu biti predmet referenduma. I pored širokog stepena autonomije neohodno je utvrditi kako se sprovode inicijative za otcepljenje, pripajanje teritorija itd.
Eto, dali smo vam neke smernice za razmišljanje jer će ovaj pokušaj da uvedemo istinsku vladavinu naroda sigurno biti sabotiran i razne interesne grupe će pokušati da ga zloupotrebe u ličnom interesu. Ostaje još jedno pitanje možda i najvažnije. To je pitanje od "milion dolara": kako sprovesti Ustavne i zakonske promene u okviru postojećeg partokratskog političkog sistema čiji se nosioci, političari, smrtno plaše istih. To pitanje ćemo ostaviti za sledeći put. A vi do tada razmišljajte o rešenjima.
Petar Stanić
1) http://www.99posto.org/srpski/kako-izgleda-direktna-neposredna-demokratija-u-vajcarskoj
2) http://www.99posto.org/news/srpski/article/259
3) http://gradjanski-zakonik.blogspot.it/2012/12/pravne-prepreke-narodnoj-volji.html
5) http://www.rsp.hr/ojs2/index.php/rsp/article/view/366/370