DIREKTNA (NEPOSREDNA) DEMOKRATIJA I SREĆA
Sreća se može proučavati kvantitativno. Frej i Stucer (2002) dali su dobar pregled najbitnijih nalaza te vrste istraživanja.
Sreća se, naravno, može meriti tako što ispitanici/ce odgovore na pitanje kako se osećaju. Ukoliko se od osobe traži da rangira koliko je srećna na skali od „totalno nesrećan/na“ do „savršeno srećan/na“, dobićemo konzistentne i veoma korisne rezultate. Osobu koja samu sebe smatra više nego prosečno srećnom i drugi će okarakterisati kao srećniju – više se smeje, zdravija je, manje odlazi na bolovanje, lakše ostvaruje društvene kontakte, itd. (Frej i Stutzer, 2002, str. 33). Postoji puno činilaca koji utiču na sreću.
Nakon što se u finansijskom smislu dostigne određeni minimum gde je moguće zadovoljiti primarne potrebe, sticanje apsolutnog bogatstva ne utiče na sreću. U Japanu je, na primer, lični dohodak tokom druge polovine dvadesetog veka skočio šestostruko, ali to nije imalo uticaja na povećanje prosečnog osećanja sreće kod ljudi. Sa druge strane, relativno bolja finansijska situacija utiče na osećaj sreće. Ljudi koji su siromašniji od njihovih komšija biće, uopšte uzev, i manje srećni. Statistika kaže da su žene srećnije od muškaraca, venčane osobe od nevenčanih, osobe koje veruju u boga su nešto srećnije od onih koji ne veruju, osobe koje gledaju puno televizije su obično mnogo nesrećnije od onih koje samo povremeno prate TV programe, i osobe koje žive u bogatijim zemljama srećnije su od osoba koje žive u siromašnim državama.
Nezaposlenost dosta utiče na to da se ljudi osećaju nesrećnim. Na skali od 1 (ni malo zadovoljan/na) do 4 (vrlo zadovoljan/na), nezaposlenost uzrokuje pad od 0.33%. Ovo je mera nezadovoljstva izražena u procentima izazvana je isključivo nezaposlenošću – gubitak prihoda je izuzet iz računice (Frej i Stutzer, 2002, str. 97). Rad predstavlja bitan preduslov za samorealizaciju osobe. On ljudima nudi mogućnost da delaju u skladu sa vrlinama, onako kako je to predložio Aristotel. To potvrđuju i druge studije koje pokazuju da su samozaposlene osobe – „same svoje gazde“ – srećnije od onih što imaju poslodavca i manju kontrolu nad okolnostima sopstvenog rada. Nije samo reč o tome da li je osoba nezaposlena, već i da li su drugi u njenoj okolini zaposleni: „...Na pomenutoj skali od 1 do 4, smanjenje stope nezaposlenosti za jedan postotak sa 9% (prosek u Evropi) na 10% takođe smanjuje i nivo zadovoljstva životom za 0.028%. (Frej i Stucer, 2002. str. 101).
Da li su građani/ke u proseku srećniji/e kada mogu da odlučuju putem referenduma?
Komparativno istraživanje 26 švajcarskih kantona, u kojima se građanima/kama pruža mogućnost da glasanjem učestvuju u zakonodavstvu, nudi nam odgovor na to pitanje. Frej i Stucer ustanovili su parametar za određivanje uticaja neposredne demokratije na odluke – skala ide od 1 (nije demokratski) do 6 (vrlo demokratski). Kanton Bazel-Landšaft (Basel-Landschaft), što je uglavnom ruralno područje oko Bazela, dobilo je najvišu ocenu (5,69) dok je ženevski kanton dobio najnižu (1,75). Frej i Stucer uzeli su u obzir različite činioce koji se odnose na demografske i ekonomske razlike među regionima. Takođe su i uveli i skalu od 1 do 10 koja se tiče stepena autonomije opština u kantonima.
Rezultati pokazuju da je građanstvo u demokratskijim kantonima u proseku znatno srećnije. Razlika od jedne jedinice na skali od 1 do 6 korespondira sa razlikom od 0.11%; isti rezultat takođe korespondira sa finansijskim razlikama, od katregorije stanovnika sa najmanjim primanjima (ispod 2000 Švajcarskih franaka mesečno) do sledeće kategorije (od 2000 do 3000 Švajcarskih franaka mesečno).
Što je veća autonomija opština, stanovništvo je zadovoljnije. Frej i Stucer su našli uzročnu vezu između ova dva činioca: rezultati pokazuju da je u kantonima sa većim stepenom neposredne demokratije vremenom došlo i do većeg stepena opštinske autonomije. Ovaj rezultat se poklapa sa uvreženim/uobičajenim/ustaljenim shvatanjem da političari/ke generalno teže smanjenju lokalne autonomije i većem stepenu centralizacije, dok građani/ke uglavnom žele više autonomije na lokalnom nivou.
Povećanje osećaja zadovoljstva odnosi se na sve: „Pozitivan efekat neposredne demokratije na nivo sreće odnosi se na sve klase, nije ograničen samo na jednu... Beneficije neposredne demokratije raspoređene su podjednako među socijalnim klasama“. (Frej i Stucer, str. 145, 149).
Mogućnost građana/ki da posredstvom građanske inicijative zahtevaju raspisivanje referenduma može da utiče na nivo sreće i to na nekoliko načina. Sa jedne strane, direktan uticaj na odluke utiče na stvaranje zakona i mera koje odražavaju želje građana/ki (što se definiše kao korist ishoda - outcome utility). Sa druge strane, sama mogućnost učešća može biti izvor zadovoljstva. U drugom slučaju ta vrsta pozitivnog rezultata naziva se proceduralna korist - ona koja dolazi iz same procedure donošenja odluka (procedural utility). Bilo je moguće izmeriti efekte obe komponente odvojeno tako što je izmeren i nivo sreće stranaca/kinja koji žive u kantonima. Sve dok ne dobiju švajcarsko državljanstvo, oni nemaju prava da glasaju na referendumima i stoga ne mogu da iskuse dobre strane proceduralne koristi; no moraju da žive sa efektima manje ili više efikasne administracije. Istraživanje pokazuje da su se i osobe bez švajcarskog državljanstva koje žive u kantonima sa većim stepenom demokratije takođe izrazile kao srećnije, iako je taj nivo manji nego kod švajcarskih državljana. Poređenje između švajcarskih državljana i onih koji nemaju državljanstvo vodi ka zaključku da najveći deo povećanog zadovoljstva jednostavno potiče od učešća u donošenju odluka. Činjenica da su donete odluke u većoj meri u skladu sa željama građana/ki jeste ono što stvara istinsku korist, mada ona nije tako velika kao ona proceduralna: „Dve trećine pozitivnog rezultata, odnosno većeg nivoa učešća u neposrednoj demokratiji rezultat je proceduralne koristi“. Pozitivni efekti prava na učešće su, razume se, tri puta veći za građana/ke nego strance/kinje – što znači da je veći deo socijale dobiti usled povoljnosti političkog procesa izazvan proceduralnom korišću (Frej i Stucer, 2002, str. 161-162, 167).
Nije nikakvo iznenađenje što demokratija sama po sebi pospešuje nivo sreće. Ljudi, ipak, ne žive samo od „belog hleba“. Svi imamo i metapotrebe – da sami, kao moralne individue, uzmemo sudbinu u svoje ruke solidarno sa ostalima i odigramo svoju ulogu u stvaranju društva. Ili da se izrazimo u skladu sa Aristotelovim idejama: ljudima je potrebna demokratija kako bi mogli da teže vrlini i da nastoje da se na socijalnom planu ponašaju u skladu sa njima, te na taj način nađu sreću.