DA LI GRAĐANI I GRAĐANKE ŠIROM SVETA ŽELE NEPOSREDNU DEMOKRATIJU?
ODGOVOR JE - DA! Skoro da nepostoji nijedna zapadna zemlja u kojoj (uglavnom velika) većina stanovništva ne želi neposrednu demokratiju.
U Velikoj Britaniji je 1995. godine anketa na nivou cele države pokazala da 77% Britanaca/ki želi da se „uvede sistem kojim se neke odluke prepuštaju narodu putem referenduma“ (Časopis Prospect, 1998.). Nekoliko godina kasnije (2003.) novine The Sun sprovode anketu koja pokazuje da 85% građana/ki želi referendum o Evropskom ustavu. Istovremeno Daily Telegraph objavljuje anketu po kojoj 83% Britananca/ki želi da pitanje suvereniteta rešava referendumom. The Guardian 2000. godine iznosi da 69% Britanaca/ki želi da se izjasni na referendumu o predlogu novog izbornog sistema tadašnjeg premijera Tonija Blera. Ovo jasno ilustruje da Britanci i Britanke žele da imaju poslednju reč kada je u pitanju političko uređenje njihove države.
U Nemačkoj 4 od 5 građana/ki želi da se mogućnost raspisivanja referenduma na državnom nivou omogući i narodu putem građanske inicijative. Ankete sprovedene 2004. godine pokazuju da je 79% osoba želelo referendum o Evropskom ustavu. Ranije ankete pokazale su da želja Nemaca/ica za većom merom neposredne demokratije nema veze sa partijskom pripadnošću: osobe koje glasaju za SDP (socijaldemokrate) – 77%, CDU (demohrišćani)- 68%, FDP (liberali) – 75%, Zeleni - 69%, PDS (Levičari) – 75% .
Anketa SOFRES pokazuje da je u Francuskoj 82% građanstva za referendum koji iniciraju građani/ke, dok je samo 15% protiv .
U Holandiji, prema anketi SCP iz 2002. godine, 81% glasača/ica podržava uvođenje referenduma. SCP anketa iz 1997. pokazala je da u četiri najveće političke partije postoji većina koja je za uvođenje neposredne demokratije: 70% glasača/ica CDA Hrišćanske demokratije, 81% PvdA Lejbor, 83% VVD desnih liberala, 86% D66 levičarskih liberala. Prema nalazima NIPO ankete iz 1998. godine, 73% glasača/ica želelo je referendum po pitanju uvođenja evra, dok je anketa septembra iste godine pokazala da 80% želi referendum po pitanju Ustava EU (koji je na kraju i sproveden 2005. godine). Holanđani imaju velika očekivanja od demokratije. U nacionalnoj anketi o slobodi iz 2004. godine na pitanje „Šta vi smatrate da je posebno važno kako bi se ostvario mir u svetu?“ 68% ispitanika/ca odgovorilo je „promovisanje demokratije“.
Gallup-ova anketa Evropljana/ki iz 2003. godine o referendumu o Ustavu EU pokazala je da je 83% smatralo takav referendum „neophodnim“ ili „korisnim ali ne i neophodnim“, samo je 12% smatralo da je „beskoristan“. Mladi i bolje obrazovani ljudi su predstavljali veći procenat onih koji su podržali održavanje referenduma.
Većina građana i građanki u Sjedinjenim državama takođe želi neposrednu demokratiju. Najobimnija anketa o neposrednoj demokratiji ikada sprovedena u SAD-u obavljena je između 1999. i 2000. godine. Rezultati pokazuju da u svih 50 država u proseku ima 30% više onih koji podržavaju neposrednu demokratiju od onih koji su protiv nje; prosek za cele Sjedinjene države bio je 67.8% za i 13.2% protiv neposredne demokratije. Zanimljiva je i činjenica da je broj onih koji podržavaju neposrednu demokratiju bio direktno vezan za broj održanih referenduma u toj državi u protekle 4 godine – što je više bilo referenduma utoliko je bio veći i procenat podrške. U državama gde je bilo samo nekoliko referenduma ili nijedan, podrška je bila 61%; u državama koje su imale prosek referenduma isti kao i prosek u celim Sjedinjenim državama, podrška je bila 68%, dok je u državama koje su u proseku imale 15 referenduma podrška je bila 72%. „Anketa sprovedena od 1999. do 2000. jasno pokazuje da glasanje za inicijative ili na referendumima povećava podršku procesu“, komentariše Voters (2003, str. 477). Sprovedena je i anketa u vezi sa pitanjem uvođenja građanskih inicijativa na federativnom nivou (deluje paradoskalno ali Sjedinjene države su jedna od retkih zemalja koje nikad ne održavaju referendume na federativnom, iako je neposredna demokratija vrlo rasprostranjena na lokalnom i nivou individualnih država). U ovoj anketi 57.7% ljudi je podržalo ideju, dok je njih 20.9% bilo protiv.
DA LI POLITIČKA ELITA ŽELI NEPOSREDNU DEMOKRATIJU?
Odgovor je - NE. Prema rezultatima anketa sprovedenih među političarima, stiče se utisak da su generalno protiv neposredne demokratije.
U Danskoj su članovi/ice parlamenta upitani za mišljenje o tome „Da li u Danskoj treba da bude više referenduma?“. Velika većina je bila protiv. U tri partije – socijaldemokrate, levo orijentisani liberali i demokrate centra – čak je 100% bilo protiv, dok je 96% desno orijentisanih liberala i 58% konzervativaca takođe bilo protiv. Samo je (velika) većina socijalista i Danske narodne partije imala pozitivan stav (Jyllands Posten novine, 30. decembar 1998.)
Politički naučni istraživač Tops je 1993. sproveo anketu među holandskim članovima/cama skupština opština. Manje od četvrtine je bilo za uvođenje obavezujućeg referenduma (koji je skupština obavezna da usvoji ukoliko je izglasan)(NG Magazine, 31. decembar 1993.). Anketa koju je sproveo Univerzitet Lajden (Leiden) pokazala je da 36% članova/ica opštinskih skupština podržava uvođenje opcionalnog referenduma, dok je 52% protiv. U proseku je 70% članova/ca desno orijentisanih liberala (VVD) i hrišćanskih demokrata (CDA) bilo protiv. Samo su zeleni (Zelena levica) i levo orijentisani liberali D66) imali većinu članova/ica skupštine koji su podržali opcionalni referendum (Binnenlands Bestuur, 18. februar 1994. – časopis lokalnih vlasti).
U Belgiji je Institut za lokalnu socijalističku akciju (Instituut voor Plaastselijke Socialistische Actie) sproveo anketu među političarima/kama socijaldemokratske orijentacije o opštinskom referendumu. Samo je 16.7% bez zadrške podržalo obavezujući referendum (De Morgen novine, 31. januar 1998.).
Istraživanje koje je sprovela Kaina (2002 ) sadrži interesantan prikaz dinamike podrške koju daje elita. Ona je analizirala volju elite u Nemačkoj za uvođenjem neposredne demokratije. Podelila ih je u tri grupe: u političku, trgovačku i poslovnu elitu. Od tako grupisanih elita, 50% je izrazilo „visok“ ili „vrlo visok“ nivo podrške neposrednoj dmeokratiji (dok je među opštom populacijom taj procenat mnogo veći: 84%). Ipak, među elitama postoji velika razlika. U trgovačkoj eliti 86% je imalo „visok“ ili „vrlo visok“ nivo podrške za neposrednu demokratiju, dok je među poslovnom podrška bila samo 36%. Među političarima/kama se može videti ekstremna razlika. Među postkomunističkim PDS-om i Zelenima „visok i vrlo visok“ nivo podrške je bio 100%, kod socijaldemokrata (SDP) 95% i liberala (FDP) 78%, dok je kod konzervativaca (CDU/CSU) podrška bila samo 34% (štaviše, većina u nemačkom parlamentu podržava ustavni amandman koji sadrži poprilično dobar sistem neposredne demokratije. Nažalost, neophodna je dvotrećinska većina i političari/ke iz demohrišćanske partije –CDU- su upravo ti koji ga blokiraju). Ukoliko analiziramo glasačko telo, uviđamo da sve političke partije mogu da računaju na podršku za odluke koje podržavaju neposrednu demokratiju. Zaključak je da političari/ke CDU-a ne predstavljaju narod po ovom pitanju, čak ni svoje glasače/ice, već se povinuju želji poslovne elite.
POLITIČKA MOĆ I NEPOSREDNA DEMOKRATIJA
Šta tačno političari/ke misle o tome da li je i u kojoj meri sistem referenduma poželjan u tesnoj je vezi sa tim koliko su oni sami blizu političkoj moći. Što su više moći oni sami dobili kroz reprezentativni sistem to će energičnije biti protiv neposredne demokratije. Slede primeri koji ilustruju takav zaključak.
U Švedskoj je tokom dvadesetog veka održano samo pet referenduma. Stav dve najmoćnije partije – Socijalističke i Konzervativne partije – po pitanju referenduma zavisio je od toga da li se trenutno nalaze na vlasti ili ne. Pre Drugog svetskog rata švedska Konzervativna partija je striktno bila protiv referenduma; nakon rata, kada su već par decenija bili opozicija, počeli su da zagovaraju pravo referenduma.
Razvoj švedske Socijalističke partije išao je u suprotnom smeru: oni su počeli da odbacuju pravo na referendum kako su dospeli na vlast u švedskom Rikstagu. To ukratko objašnjava Ruin (1996, str. 173): „Partije koje pripadaju opoziciji ili zauzimaju potčinjeno mesto imaju tendenciju da podržavaju referendum. Partije koje su u vladi ili imaju izvršna mesta generalno odbijaju referendum“.
U Baden-Virtenbergu, hrišćanske demokrate (CDU) su nakon Drugog svetskog rata postali opozicija. Kada je od 1952. do 1953. pisan ustav ove savezne pokrajine, CDU se zalagala za uvođenje referenduma. Većina na vlasti, u kojoj je SPD bio najbitniji partner, bila je protiv referenduma. Do 1972. godine situacija se promenila: Baden-Virtenburg je bio pod vlašću koalicije hrišćanskih demokrata i liberala. Kada je predložena promena ustava, SPD je preuzela inicijativu da se uvede referendum, što je izazvalo energično protivljenje CDU-a. Nastala je čudna situacija gde su SPD i CDU prisvojile upravo one stavove koje su njihovi protivnici zastupali pre dvadeset godina. Na kraju je napravljen kompromis: referendum je principijelno odobren, ali je postavljen previsok prag za izglasavanje. Kako bi uspeli da se raspiše referendum, neophodno je da šestina glasačkog tela priloži svoj potpis u gradskim skupštinama ili opštinskim većima i to u roku od dve nedelje. Kao što se može pretpostaviti, tokom narednih decenija ni jedan referendum nije održan. Grupa građana je 1994. vrlo ljubazno napisala: „Nažalost, s obzirom na promene pozicija ne možemo a da ne primetimo da je stav partije za ili protiv referenduma u prošlosti najviše zavisio od toga da li partija gleda na to pitanje sa pozicije vlasti ili iz opozicije“ (Stuttgarter Memorandum, 1994, str. 23).
Nije samo u pitanju ni to da li je partija na vlasti ili u opoziciji. U Belgiji je 1998. godine Institut za lokalnu socijalističku akciju sproveo anketu koja je pokazala da političari/ke sa izvršnim funkcijama (gradonačelnici/e i oni koji učestvuju u vlasti na lokalnom nivou) smatraju referendum manje poželjnim čak i od političara/ki koji imaju predstavnički mandat (članovi/ice parlamenta u lokalnim skupštinama) bez obzira da li pripadaju opoziciji ili vladajućoj koaliciji (De Morgen novine, 31. januar 1998.)