Srbija je druga zemlja na svetu po odlivu mozgova, odmah posle Gvineje Bisao. Politika pljačkanja javnog dobra radi sticanja lične materijalne koristi koju vode politikanti i u poslednjih 30tak godina je naterala celu jednu generaciju da se iseli iz ove zemlje. Oni koji su ostali se nalaze u stanju apatije, potpuno sluđeni svakodnevnim pritiscima da obezbede goli opstanak sebi i svojim porodicama. Prevareni, izmučeni i istrošeni roditelji generacije koja je sada stasala nemaju vremena i snage da sednu i dobro razmisle o sistemu koji ih okružuje. Sve se svodi na gledanje TVa i čekanje da neko nešto promeni. Jednom rečju: Matrix.
Zato se obraćamo vama mladima. Deci izgubljene generacije. Deci beskrajno hrabrih roditelja koji su bili dovoljno odvažni da osnuju porodice i koji su uložili sav svoj trud da vas podignu. Vama koji imate dovoljno snage, znanja i volje da vratite veru i osmeh na lice vašim roditeljima.
Пише: Милица Лисинац
Поноћ је давно прошла, а ја као већина српских домаћица, не спавам. Ако ми верујете, не стижем. Из ноћи у ноћ, чекам поноћ не бих ли могла да оперем веш, припремим ручак, можда направим неки колач. Јефтина струја, вајдица је ако бар мислим да сам нешто уштедела.
У међувремену трчкарам од шпорета до компјутера, мало играм игрице, мало читам шта је ново код нас и свуда око нас или се трудим да будем тиха док перем судове, јер остали укућани спавају. И није ми тешко. И не жалим се. У ствари ми је драго да могу на било који начин да им будем корисна.
 |
Zaista, stvar je moćna. U više navrata sam i sam koristio taj alat i mogu vam reći da čini čovjeka nekako bezbrižnim i laganim. |
Šta je ustvari moć i zašto neko ima moć nad nekim drugim?
Uglavnom, zato jer mu taj drugi tu moć daje. Drugim rečima, da mu je ne daje, „moćnik“ ne bi imao moć nad njim. „Ne“ je tu jednostavni i efikasni bedem.
Za upotrebu tog jednostavnog recepta obično nas sprečava strah.
 |
Ovih dana pored kampanje protiv bus-plusa koja se polako zahuktava na više frontova, svedoci smo ogromnog spinovanja javnosti od strane medija.
Ljudi koji su ustali protiv tiranije i koncepta javno-privatnog partnerstva kao buduće perspektive svojinskih odnosa u ključnim državnim službama i institucijama, se |
anatemišu kao šverceri, oni koji hoće preko leba pogaču , oni što hoće da se voze besplatno i slično.
Glavni imenitelj je da su ti krivci redom : za haos koji se dogadja u saobraćaju, za tender gde se sa 500 evra osnivačkog kapitala dolazi do 400-500 hiljada mesečno privatnog profita na račun javnog preduzeća , za činjenicu da se javne službe koje finansiraju građani poput komunalne policije i samih radnika GSP-a pretvaraju u potrčkala privatne firme etceteraetcetera…
Možda se neko još seća da su predizborne milijarde pljuštale kao kiša, ulagala se milijarda u ovo, milijarda u ono, kao da milijarde rastu na drvetu i da nema nikakvih problema da se do njih dođe. Posle izbora, stvar se potpuno izokrenula. Sada nam preti bankrot ako ne usvojimo hitne mere štednje, koje su naravno usmerene prema građanima, ali o kojima isti birači-građani nisu smeli ništa da čuju pre izbora. Da ih informiše o tome, uredno se uzdržala i jedna nezavisna institucija, koju građani finansiraju da bi za njih štitila javni interes, ali Fiskalni savet, o kome se radi, nije smatrao da bi u interesu građana bilo da znaju šta im se sprema posle izbora.
Kao neko ko iza sebe ima 50ak godina ličnog levičarskog aktivizma, u jednom poglavlju svoje knjige, Zimerman prijateljima iz Occupy (njegov sin je, inače, jedan of frontlajnera njujorškog Occupy) daje listu saveta koje bi trebalo da poštuju ukoliko žele da umanje rizik od ponavljanja grešaka iz prošlosti. Mada su njegovi strateški saveti pisani iz američkog rakursa, jednako mogu biti od koristi „revolucionarima“ širom sveta. U slobodnom prevodu i prilagođene za „opštu upotrebu“, prenosim najvažnije:
Zašto ljudi tokom krize svoje poverenje poklanjaju ekonomistima i tehnokratima? Čini se da oni upravo u vremenu krize doživljavaju renesansu?
Ekonomsko znanje se danas zaista uvažava na način koji mi je potpuno nerazumljiv. Posebno zato što se ekonomska nauka na intelektualnom nivou bavi stvarima koje su veome udaljene od realnog društvenog života. Ekonomisti su veoma apstraktni ljudi i veoma slični matematičarima. Uprkos tome, njihova istraživanja i apstraktne teorije imaju ogroman odjek u politici, a obožavani su i od onih koji donose odluke u finansijskom sektoru. Ovaj jaz između teorije i života je veoma čudan, veliki apsurd poslednjih decenija.
Svet se nalazi pred dva velika izazova. Mora da pronađe alternativni ekonomski model i mora da iznedri sistem upravljanja koji će mu biti adekvatan. Ma šta vam govorili moćni mediji, alternative postoje.
Kao ekonomski sistem, kapitalizam je generisao takve socijalne nejednakosti da počinje da ugrožava svetski mir. Istovremeno, iznedrio je tako moćne korporacije da podriva same temelje parlamentarne demokratije. Stvar je u toj meri ozbiljna da se izučavanje kapitalizma, barem kada je o akademiji reč, preselilo u antropologiju, koja ga smešta u okvir teorije neokolonijalizma. Naime, kapitalizam se najlakše opisuje i razume ako se stanovništvo zemalja postindustrijskih zemalja posmatra kao kolonija, a najmoćnije korporacije kao metropola. Usput, aksiom rasta, koji neizostavno važi i za korporacije koje eksploatišu i trguju ograničenim prirodnim resursima, polako ali sigurno nagriza održivost ekosistema.
Che ( Punim imenom Ernesto Rafael Guevara Lynch de la Serna ) Guevara je rođen u argentinskoj građanskoj porodici, španskih, baskijskih i irskih potomaka 14.juna 1928.godin.
"Tokom puta imao sam priliku prolaziti kroz dominione kompanije United Fruit, što me još jednom uvjerilo u to koliko su zapravo užasne te kapitalističke hobotnice. Zakleo sam se pred slikom staroga i oplakivanog druga Staljina da neću počivati sve dok ne budem svjedočio uništenju tih kapitalističkih hobotnica. U Gvatemali ću se usavršiti te postići ono što mi je potrebno da bih postao autentični revolucionar" napisao je u Pismu tetki 10. decembra 1953. godine.
| 1 | 2 | 3 |