Пише: Милица Лисинац

         Поноћ је давно прошла, а ја као већина српских домаћица, не спавам. Ако ми верујете, не стижем. Из ноћи у ноћ, чекам поноћ не бих ли могла да оперем веш, припремим ручак, можда направим неки колач. Јефтина струја, вајдица је ако бар мислим да сам нешто уштедела.

                У међувремену трчкарам од шпорета до компјутера, мало играм игрице, мало читам шта је ново код нас и свуда око нас или се трудим да будем тиха док перем судове, јер остали укућани спавају.  И није ми тешко. И не жалим се. У ствари ми је драго да могу на било који начин да им будем корисна.

             Мислим да свако људско биће може рећи да је срећно, ако поред здравља наравно, поседује и осећај да је од користи свом окружењу. Свако од нас мало, свако на свој начин и довољно је.  Дуго већ познајем ту философију, али ми до скоро није била толико блиска. До пре десетак дана, радила сам исто што и ове зоре, али ми мисли нису биле довољно оптимистичке. Имала сам осећај, као да је мој живот што се тиче неке креативности, стварања, неког већег доприноса у смислу друштва и земље у којој живим завршен. Тужно је када осећате и знате да можете још много тога да понудите и допринесете, али једноставно немате ни где, а ни коме. И читам тако да певаљке добро живе и те старлете (ма шта оне биле), неке манекенке- политичарке... А глумице, балерине, сликарке, раднице у пекарама, кинеским радњама, трафикама које имају срећу да су уопште запослене, немају ни за основне потребе.  И онда нам се ове предходно наведене ругају са насловних страна, нацифране, напирлитане, а немају ни основну школу. Хвале се путовањима, аутомоилима које возе, становима које добијају од својих љубавника, а ако се неко усуди да их покуди, онда на њега оспу паљбу, као да је он лопов и преварант и као да је глуп што не уме, као ти неки...

                Не желим да кажем да су политичари, попови, и остала лица естраде глупа. Не! Али чињеница је да је њихова интелигенција залутала на погрешну путању. И жалосно је што већина људи која је задржала своје достојанство и осећај за оне, добрим васпитањем стечене праве вредности, у њиховим очима представља нешто безвредно, нешто на шта се не морају ни освртати, јер зашто би? Новци су у њиховим рукама а где су новци, ту је и батина.

                Тако просечна српска домаћица може помислити да негде греши, да није довољно способна,  да сувише мери, а ретко сече...

                А онда се догоди чудо и у тренутку када мислите да је све изгубљено и када вам је једина жеља да вам деца оду што даље одавде, па макар ви умирали од туге, упознате Петра, Василија, Миљана, Душана и да не набрајам даље. Упознате 99% Срије и одједном сунце почне лепше да греје, прошире вам се видици, и врати вам се искрен осмех на лице. Схватите да имате истомишљенике на сваком ћошку овог града, на свакој стопи ове земље и знате да ништа није изгубљено, као што би ловатори хтели да мислите.

                Интелигенција 99% грађана Србије, која је остала на правом путу мора бити јача од њиховог новца, њихових станова и аутомобила којим свакодневно убијају и рањавају невине, а онда опет покушавају да свале кривицу на жртву.

                Ако вам је потребна подршка било које врсте, ако из срца желите промене које ће нас сачувати од потпуног уништења, ако желите да се осећате као људи и повратите своје самопоштовање, потражите нас. Потребно је само да смо заједно и да пресечемо! Да и поред тога што смо домаћице, или домаћини, незапослени или на погрешним местима запослени, будемо и оно за шта смо се школовале, а што нам је отето!

                Немојмо им дати оно што је наше, а наше је све оно што су они потпуно бесправно отели и присвојили. Украли, као да то није ништа!!!

                Видимо се 2. септембра!