Kolaps Meksika 1982. i radikalni odgovor SAD-a i MMF-a označili su rođenje elitističkog zbora koji i danas zaposeda Evropu.   Kako je Nik Dirden, direktor "Jubilee Campaign for debt cancellation" napisao za list "New Statesman", ova nedelja označava "godišnjicu veoma dalekosežnog događaja". Ove nedelje biće tačno 30 godina od kako jeMeksiko privremeno obustavio isplate dugova stranim krediterima, što je na kraju dovelo do prve međunarodnedužničke krize u eri neoliberalizma, neopozivo menjajući svet u kome živimo. Usledio je ne samo tragičan slom životnog standarda u zemljama u razvitku, kao i "izgubljena decenija" za Meksikance i milione siromašnih na južnoj hemisferi - najviše u Latinskoj Americi, istočnoj Evropi i Africi - već i istorijska smena u odnosima moći između dužnika i kreditora globalne političke ekonomije u nastajanju.   Zapravo, 1982. godina označila je globalni uspon Vol Strita. Po rečima čuvenog geografa Dejvida Harvija: "Meksički slučaj je pokazao razliku između liberalizma i neo-liberalizma: u prvom, zajmodavci preuzimaju gubitke koji nastaju usled loših investicionih odluka, dok u drugom država i međunarodne sile prisiljavaju dužnika da preuzme otplatu dugova bez obzira na posledice koje će ta otplata imati na živote i dobrostanje lokalnog stanovništva."

Uvod u dužničku krizu '80-tih bile su obilate pozajmice Vol Strita zemljama u razvoju. Naftna kriza '70-tih ostavila je veliki višak sredstava u zemljama koje proizvode ovu sirovinu, a koje su zatim ta sredstvareinvestirale kroz američke banke. Preplavljivanje najbitnijih međunarodnih berzi likvidnim ponudama doveoje do pada kamatne stope. Zemlje poput Meksika počele su neobuzdano da uzimaju kredite, što je bankama više nego odgovaralo. Na kraju krajeva, kako kaže glavni izvršni direktor "Citicorp"-a, "Države ne ostaju praznog džepa."

Dok su američke banke pozajmljivale milijarde dolara, najviše vladama Latinske Amerike, vlada SAD-a je pasivno posmatrala. Međutim, kada su se SAD susrele sa sopstvenom ekonomskom krizom, delom izazvanomnaftnom krizom '70-tih, ali više dugotrajnim opadanjem zarade industrijskog sektora, predsednik Američkih Federalnih rezervi, Pol Volker, odlučio je da drastično podigne kamatne stope kako bi zaustavio "stagflaciju" (http://en.wikipedia.org/wiki/Stagflation)i slomio ekonomsku ravnotežu koja je postojala od drugog svetskog rata.

Ovaj potez je zemljama u razvoju doneo fiskalne probleme. Pošto je najveći deo zajmova uzet kroz kredite izražene u dolarima, skok kamatne stope u Americi - koji je postao poznat kao Volkerov šok - odmah je doveodo podizanja iznosa rate kredita. Meksiko je prosto bio prva zemlja koja nije bila u mogućnosti da vrati dug. Tu nemogućnost će prikazati mnoge druge zemlje u decenijama koje su sledile.

Vlada SAD-a je, u želji da izbegne gubitak u Vol Stritu, brzo aktivirala MMF i Svetsku banku, koji bi davali"rekreditidajuće" zajmove zemljama u razvoju. Sa prvim zajmom Meksiku od četiri milijarde dolara, MMF i Svetska banka brzo su povećali svoju međunarodnu nadmoć. Naravno, odmah su optuženi da drže stranu velikim bankama a ne siromašnim zemljama koje su hteli da izvuku iz krize.

Jedna od prvih stvari koje je "Troika" - američka centralna banka, Federalne rezerve i MMF - učinila bilo je nametanje žestokih uslova za pozajmice zemljama u razvoju. Ne samo što su Meksiko, Brazil, Argentina, Poljska, Egipat i mnoge druge zemlje morale da uvedu drakonske mere štednje, već se od njih očekivalo da uđu u ono što je Tomas Fridman nazvao "Zlatnom ludačkom košuljom" neoliberalne ideologije slobodnogtržišta.

Te 1982. godine rodio se takozvani "Vašingtonski koncenzus". Ovaj izraz, koji je smislio američki ekonomista Džon Vilijamson, odnosio se na spisak političkih "recepata" koji su razvili zvaničnici SAD-a u saradnji sa tehničarima MMF-a i Svetske banke, a ubrzo je postao ozloglašen širom sveta. Po ekonomisti sa Harvarda, Daniju Rodriku: "Stabilizacija, liberalizacija i privatizacija postali su mantra jedne generacije tehnokrata kojisu zarili zube u zemlje u razvoju, ali i političkih vođa koje su oni savetovali."

Posledice ovog neoliberalističkog koncenzusa, koji je uveravao da su slobodan tok kapitala, neuravnotežen finansijski sektor i moćne privatne banke dobri za ekonomiju, bile su katastrofalne za Meksiko. Kako Dirden piše: "Ekonomija je propala i bila u stagnaciji, mnoge fabrike su zatvorene uz otpuštanje najmanje 800.000 radnika. 1989. godine meksička ekonomija je i dalje bila za 11% slabija nego 1981. Za to vreme, dug seudvostručio sa 30% BDP 1982. na 60% 1987." Kako je glavni ekonomista Svetske banke kasnije rekao,vezano za Azijsku krizu 1997./'98., "lek" je zapravo ubio pacijenta.

U svojoj knjizi "Mad Money", britanski politički ekonomista Suzan Strejndž je otvoreno pisala o krivcima za Meksičku krizu, kao i o onima koji su na kraju platili cenu te krize. "Banke su bile ispomagane društvenim sredstvima" dok su "vlade morale da se predaju uslovima tržišta. Sjedinjene Države su napravile paket zapomoć, ali su meksički narod i ekonomija najviše propatili."

Dirden nastavlja: "Ista priča se ponovila širom Latinske Amerike. 1990-te godine, ekonomije Latinske Amerike bile su u proseku za 8% slabije nego 1980-te, a broj siromašnih popeo se sa 144 na 211 miliona. Bivši kolumbijski Ministar finansija Hoze Antonio Okampo rekao je da su strategije za izvlačenje iz krize bile"odličan način da se reši kriza američkog bankarstva, ali užasan načina da se reši dužnička kriza LatinskeAmerike."

Sve u svemu, međunarodnoj zajednici (odnosno vladi SAD-a) je trebalo neverovatnih sedam godina das hvati neophodnost restruktuiranja duga. Najzad je 1989-te godine donesen plan koji je trebalo da smanji dug Meksika, a koji će kasnije biti sprovođen i u ostalim zemljama u razvitku. Takozvane "Brejdijeve obveznice"nazvane tako po sekretaru američke centralne banke, uvedene su od strane bankara sa Vol Strita kako bi sa zemalja u razvoju skinule teret duga koji je bilo nemoguće vratiti.

Zapravo, to je bilo samo sredstvo kojim bi banke sa Vol Strita uredile svoje knjige dok ubiraju profit iz situacije koja je, kako iz praktičnih tako i iz moralnih razloga, trebalo da ih dovede do bankrota. Kako je istoričar ekonomije Harold Džejms istakao u studiji koju je pokrenuo MMF, "Brejdijeve obveznice" susmanjile dug Meksika za zanemarljivih 2.7% BDP-a. Iako je ovaj potez vratio samopouzdanje finansijskim tržištima, Meksiku je vrlo malo pomogao.

List "New York Times" pisao je 1990. "Ugovoru o rekonstruisanju duga iz 1989. između Meksika i međunarodne finansijske zajednice stigla je presuda. Nažalost, za Meksiko je to loša pogodba." Ekonomista Majkl Duli takođe piše da su: "banke čisti dobitnici u ovoj igri, pošto je plan izvlačenja iz krize bio očekivan...a zemlje dužnici su usvojile programe reformi u strogom interesu banaka."

Kako Li Bukhajt, svetski poznat advokat, objašnjava: "Iako bi uslovi paketa trebalo da budu povoljni zazemlje dužnike, vlada SAD-a neće podržati one pakete koji bi uveli američke banke u gubitke koji potresaju finansijski integritet bankarskog sistema." Drugim rečima, ustanove koje su "prevelike da bi propale" već supredstavljale problem u 1980-im, a Meksikanci su saznali sve o tome.

Ironično, ono što se desilo u Latinskoj Americi, Africi i istočnoj Evropi tokom '80-tih kasnije će se ponoviti skoro na identičan način u jugoistočnoj Aziji. Iako u dug nisu zapale azijske vlade, već firme, američkacentralna banka i MMF su odgovorile na sličan, agresivan način. Ekonomista za slobodno tržište Jagdiš Bagvati je izjavio da Vol Strit i američka centralna banka predvode spoljnu politiku SAD-a (politički ekonomista Robert Vejd kasnije je dodao i MMF tom spisku).

Pažljivi čitalac bi već mogao da primeti kuda vodi ova priča... Po rečima Leri Eliota, urednika za ekonomiju lista"Guardian": "Umesto Meksiko, čitajte Grčka". Na kraju krajeva, ovo nisu jedine sličnosti u dubokim uzrocima obeju kriza (postupno ojačavanje i premoć banaka razvijenih zemalja koje "recikliraju" višak kapitala kroz zemlje "periferije"), već je, kako Eliot ističe, "politika odgovaranja na krizu takođe identična": "1982. vlade Latinske Amerike dobijale su novac od Međunarodnog monetarnog fonda kako bi isplaćivale dug bankama kojima je pretila propast zbog sopstvene gluposti. Kao što je slučaj i sa Grčkom danas, novac je dat jednom rukom i oduzet drugom."

Na kraju, izgleda da je Hegel bio u pravu kada je rekao da se istorija ponavlja, ali Marks je ispravno dopunio da se to dešava "prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa". Ono što se danas dešava u Evropi gotovo je identičan odraz onoga što se desilo u Meksiku pre tri decenije - osim što su banke danas još moćnije, Grčkaje kao članica eurozone još sistematičnije svezana u "Zlatnu ludačku košulju", a kolaps koji sledi biće još dramatičniji.

U Meksiku su 1980-te postale poznate kao "la decada perdida" - izgubljena decenija. Meksička propadajućaekonomija uništila je živote miliona ljudi. Ako Grčka i Evropa mogu da nauče nešto od Meksika i Latinske Amerike, to bi bilo sledeće: Ako vi ne slomijete banku, banka će slomiti vas. Ili će narodi Evrope nadvladati svoje države i Troiku, ili će države i Troika nadvladati narod. Koje će od ta dva biti?

Autor: Jerome Roos

Tekst preveo: Uroš Ignjatović

Izvor: roarmag.org