Od bogatstva do pohlepe privatnih bankara

 

 

Kako je Island prevazišao najveću finansijsku i privrednu krizu u svojoj istoriji i šta joj je prethodilo?

Devedestih godina prošlog veka i prvih godina ovog veka Island je bio bogata i stabilna zemlja, u samom vrhu evropskih zemalja po visokim stopama rasta (4% godišnje) i maloj nezaposlenosti (1%) a po indeksu humanog razvoja UN je delio čelnu poziciju zajedno sa Norveškom. Međutim u 2003. godini, u skladu sa neoliberalnom doktrinom, privatizovane su islandske banke i izvršena je liberalizacija u ovoj oblasti što je omogućilo neograničenu i nesmetanu pohlepu privatnih bankara, što će, uz ostalo dovesti do sloma bankarskog sistema.

Islandske banke su masovno počele da povlače depozite iz inostranstva preko svojih filijala nudeći relativno visoke kamatne stope (6% godišnje). Tako je Landsbanki imala u Velikoj Britaniji više od 300.000 klijenata, sa depozitima u vrednosti od pet milijardi evra, a u Holandiji 125.000 klijenata sa depozitima od 1,7 milijardi evra.

Ubrzo, po izbijanju svetske krize, banke su doživele kolaps ( u drugoj polovini 2008. godine), pa je tržišna kapitalizacija islandske berze (na kojoj su akcije banaka činile 60% aktive) pala za više od 90%, a vrednost islandske krune je pala za 85% svoje vrednosti u odnosu na evro. Socijal-demokratska vladajuća koalicija počela je pregovore o višemilijardskom zaduženju u inostranstvu u eurima kako bi spasla privatne islandske banke.

Ekonomska situacija se pogoršala, ljudi su demonstrirali protiv halapljivih bankara koji su zemlju doveli u takvo stanje, ali i protiv neodgovornih političara koji su im to dozvolili. Na kraju je vlada bila prisiljena da podnese ostavku (januara 2009. godine). Međutim i pored osude prethodne politike nova levo orijentisana koaliciona vlada je podlegla pritisku inostranih kreditora da pregovara o uzimanju novih kredita kako bi pokrila gubitke privatnih banaka, što je ponovo izazvalo veliko nezadovoljstvo građana.

Kulminacija nezadovoljstva je izbila kada je parlament (januar 2010.) usvojio zakon prema kome država preuzima obavezu da namiri obaveze propalih islandskih banaka prema klijentima iz Velike Britanije i Holandije, što je u suštini značilo da svaki Islanđanin na sebe preuzima obavezu da plati 18.000 evra zbog pohlepe i neodgovornosti privatnih islandskih banaka i njihovih inostranih kreditora.
 

 

Kako odoleti pritisku najmoćnijih

 

Pod jakim pristiskom građana, predsednik Islanda je iskoristio svoje ustavno pravo i nije potpisao taj zakon, te je prepustio građanima da se na referendumu izjasne da li hoće na sebe da preuzmu obaveze privatnih banaka. Usledio je ogroman pritisak iz inostranstva. MMF je zapretio da će zemlju lišiti bilo kakve svoje pomoći.

Britanski ministar lord Majners je upozorio da će odbacivanje zakona usvojenog u parlamentu imati dugoročne posledice dodavši da će u tom slučaju Island javno pokazati da ne želi da bude deo međunarodnog finansijskog sistema , da ima pristup međunarodnim i nacionalnim fondovima drugih zemalja, te da nije siguran biznis partner. Te i druge pretnje koje su upućivane Islandu na kraju je komentarisao i njen predsednik: “Govore nam da, ukoliko ne prihvatimo uslove međunarodne zajednice, da ćemo postati Kuba. Ukoliko se mi na to saglasimo postaćemo Haiti.”

Posle toga velika većina građana se na referendumu izjasnila protiv pomenutog zakona koji je usvojen u parlamentu (više od 90%). Island je u praksi uspešno demonstrirao da ne postoji samo “jedno moguće rešenje” prema kome se mora bespogovorno povinovati diktaturi moćnih i bogatih, te da uvek mora da postoji alternativa. Uradio je ono što je u suprotnosti sa vladajućim neoliberalnim dogmama.

Kada su druge države spašavale privatne banke prebacujući na građane (poreske obveznike) terete njihovih ogromnih gubitaka nastalih zbog pogrešne poslovne politike, pohlepe i neodgovornosti, Island je izvršio nacionalizaicju i iz zdravog dela njenih aktiva formirao nove banke, a ostatak aktiva ostavio starim bankama i pustio ih da bankrotiraju. Kada su druge zemlje, zbog krize, skraćivale javne izdatke za socijalnu sferu Island je raširio mrežu socijalne zaštite kako bi u teško vreme ublažio probleme najugroženijih slojeva stanovništva.

 

U uslovima krize Island je uveo privremenu restrikciju u kretanja kapitala sa inostranstvom, dok su druge zemlje nudile ogromne olakšice kako bi privukle inostrane investiture. Pored toga, Island je pokrenuo sudske postupke (a za odbeglima pokrenuo međunarodne poternice) ne samo protiv ključnih ličnosti iz privatnog sektora koji su odgovorni za krah banaka, nego i protiv političara (uključujući i bivšeg premijera) koji su dozvolili neodgovorno ponašanja bankara.

I možda najvažnija lekcija koju pruža primer Islanda jeste da je moguće da i male države odbace neoliberalne okove ili kako mnogi vole da kažu “neoliberalnu ludačku košulju” uz pomoć koje se obezbeđuje da lokalni političari služe interesima svetske oligarhije i krupnog kapitala, a ne interesima sopstvenog naroda. Island je na taj način izbegao katastrofu koju su mu svi predviđali i nije se pomirio sa dogmom da “drugog izbora nema” osim da se udovolji zahtevima svetske oligarhije i da država socijalizuje gubitke privatnih bankara i njihove dugove prema međunarodnim kreditorima (investitorima kako se to u neoliberalnom jeziku kaže) prebaci na pleća stanovništva (poreskih obveznika).

Za razliku od Grčke (i drugih evropskih zemalja zahvećenih krizom-Irske, Italije, Španije i Portugala), gde postoji privredna stagnacija ili pad, Island je zabeležio relativno visoke stope rasta, dok je zaposlenost pala na ispod 5%. Takođe je u 2012. godini predviđen suficit državnog budžeta uz konstantno poboljšanje sistema socijalne zaštite. Pored navedenog, ono što ima Island je praktično vrlo konkurenta privreda. U narednim tabelama je dat izvoz Islanda po sektorima u period 2001-2011. Godina (izvor www.trademap.org).

 

 

U službi građana