Svojevremeno sam u knjižari listao knjigu američkog komičara Seinfelda prepunu sitnih anegdota i razmišljanja iz njegova života. Za oko mi je zapala priča kada su ga šefovi televizijske kuće za koju je radio seriju posetili i objasnili mu kako bi u nekoj epizodi trebao nešto promijeniti. Koliko me sećanje služi, rekli su mu da je u nekoj američkoj državi (recimo: u Texasu) njegova emisija jako popularna, a da se, u nekoj od epizoda koje su se upravo snimale, pregrubo našalio na račun nekih stvari važnih za stanovnike te države, pa bi bilo dobro da to promeni jer su šefovi strahovali da bi se ti gledaoci mogli osetiti pogođenima te da će se uvrediti i možda će gledanost emisije u toj državi pasti. Drugim rečima, klasična cenzura. Naravno, na kraju je bilo po njegovom jer se protiv takvoga „ne“ ne može ništa. Ne znam jesu li se Teksašani uvredili, mada čisto sumnjam (jer je mentalni sklop upravljača televizijskih kuća koje su deo industrija zabave sklon potcjenjivanju ljudi, pa su im i proizvodi uglavnom takvi), ali u knjizi je Seinfeld napisao da je tada prvi put shvatio snagu jednostavnog „ne“.

Zaista, stvar je moćna. U više navrata sam i sam koristio taj alat i mogu vam reći da čini čovjeka nekako bezbrižnim i laganim.

Ne.

I to je sve. Nikome ne duguješ objašnjenje. S vremenom sam počeo analizirati o čemu se tu ustvari radi. Ne biste verovali, čak sam došao i do nekih zaključaka. Reč je ustvari o distribuciji moći.

Jer što je ustvari moć i zašto neko ima moć nad nekim drugim? Uglavnom zato jer mu taj drugi tu moć daje. Drugim rečima, da mu je ne daje, „moćnik“ ne bi imao moć nad njim. „Ne“ je tu jednostavni i efikasni bedem.
Evo male analize na izmišljenom i pojednostavljenom slučaju, tek da bude jasnije što želim reći. (Naravno, stvari nisu uvijek tako jednostavne, razgovor često može pomoći, ali ponekad su okolnosti baš takve da je jedino ispravno reći „ne“).

Dakle, neki nadređeni nekom podređenom kaže da nešto mora napraviti na ovaj ili onaj način, što se podređenom ne sviđa. Ima dvije opcije – prihvatiti „naredbu“ i time predati moć nadređenom ili…može reći „ne“. Bez ikakvih objašnjenja, ako ne postoji volja da bi ga se saslušalo.

Dakle, on kaže „ne“, pa nadređeni pokuša istjerati svoje agresivno, pa pokuša argumentima, ali podređeni tvrdoglavo istraje sa „ne“. Što se u tom trenutku događa? Podređeni se nije odrekao svoje moći, tj. nije ju predao nadređenom. Stavimo se na trenutak u ulogu nadređenog. Koje su sad njegove opcije? Ako bude dalje inzistirao, taj „ne“ će dobivati sve više snage i sve će biti očiglednije da je on zapravo nemoćan, tj. da nema nikakvu moć nad podređenim, da je ona tek iluzija. To bi se moglo odrazii i na budućnost, stoga, to nije dobar put za njega, jer možda je taj slučaj kod podređenog samo izuzetak, možda ga baš nešto u toj specifičnoj situaciji jako žulja, možda na temelju tog događaja neće  izvući pravu pouku i shvatiti da ima moć nad svojom sudbinom i da nije tako bespomoćan kako se inače osjeća. Možda podređeni, s obzirom da ipak ima neki odavno ugrađeni strah ili poštovanje prema nadređenom, niti ne shvata u kakvu ga je neugodnu situaciju stavio. Stoga je nadređenom bolje „ne čačkat mečku“.

Pa će izabrati drugačiji put – prihvati će to „ne“. I ne samo da će ga prihvatiti, nego će nastojati stvoriti iluziju da taj „ne“ prolazi samo zato jer ga on prihvata, računajući na to da podređenom baš nije svejedno u toj situaciji i da će se olakšanjem prihvatiti takav rasplet. Drugim riječima, prihvatanjem „ne“ pokuša će sačuvati iluziju moći.
No, istina je ta da nadređeni nije imao izbora. Protiv „ne“ se jednostavno ne može. Dobro je Seinfeld shvatio, tu snagu jednostavnog „ne“.

Za upotrebu tog jednostavnog recepta obično nas sprečava strah. Ali, kao što su mnogi do sad rekli – svi problemi su samo u našim glavama, kreacija naših ograničenih umova koji imaju ograničene spoznajne kapacitete. Potvrdu toga nedavno sam čuo i na projekciji dokumentarnog filma „Uzmimo lovu“, nakon koje sam vodio razgovor s nekim gostima, među kojima je bio tip koji mi se jako dopao, Goran Marić, bivši fudbalski sudija i ekonomista kojega sam proteklih godina zapazio kao usamljeni glas istine kad god je u novinama bilo riječi o HNB-u, a on je tada bio u nekom odboru za financije. To je za ovu priču manje važno. Ono što je važnije jest priča koju je, između ostalih razmišljanja, ispričao publici te večeri. Možda nisam tačno zapamtio sve aktere, ali baš kao i kod narodnih predanja, važna je poruka, a ne svaki detalj priče. Ukratko, taj je čovjek bio u nekom telu koje je odlučivalo o tome ko će ući u vijeće HRT-a ili tako nešto, a među kandidatima se našla i udruženje poslodavaca. Uglavnom, on je smatrao da to nije etično i usprotivio se, nakon čega se počeo na njega raditi pritisak te su mu – neki više, a neki manje prijateljski – savetovali da odustane jer će „izleteti“. No, on je tvrdoglavo istrajao na svome, pa su ga još neki ljudi podržali. Kraj priče je predvidljiv, baš kao kod svake priče u kojoj je glavni akter „ne“ – nepravedni predlog nije prošao, a Marić nije nigde „izleteo“.

Drugi rečima, ako čovjek nije sam sebi previše važan, ako se vodi idejom pravednosti, a ne dopusti da mu postupke i odluke vodi strah ili kalkulacije, sve pretnje i neugodni ishodi rastopit će se poput sladoleda na vrućini. Sve su to samo pokušaji da ti netko na blef oduzme moć, praveći se da je već ima. Ali nema i neće je ni imati ako mu je ti ne predaš. Kako je to rečeno u jednoj pesmi grupe Haustor: „Ono što nas plaši, to su duhovi od papira“.

Postoji i razrađenija verzija tog „neću“ koju sam sam spontano doživio. Naime, neki moj prijatelji, poznanici i uglavnom svi bliži članovi porodice smatraju da sam tvrdoglav, mada nisam, mek sam kao duša. No tako oni misle, pa šta da im radim. No, zaista mi se kao i svakom, događalo da neko od mene traži nešto što ja neću. I onda prvo kažem: „Gle, neću“. Ako se nagovaranje nastavi, onda se već počne buditi inat i onda toj osobi kažem: „Gle, sad baš neću.“ Tako da je nije da nisam dao izbor, tražitelji mogu birati između „neću“ i „baš neću“, što i nije tako mali broj opcija.

Naravno, nije cilj hodati po svijetu i govoriti „ne“. Pre te faze postoji niz prilika da ljudi porazgovaraju, osvetle neku situaciju iz svih uglova, pa posledično i opcija uvijek ima daleko više nego što se čini na prvi, drugi, pa čak i treći pogled.
Krajem januara izostao je jedan masovni „ne“ kojeg sam pomalo priželjkivao. Ne bogzna kako strašno jer on ne bi globalno ništa promijenio, s obzirom da je paukova mreža koja se oko nas plete planetarnih razmjera, ali bilo bi ipak zabavno zamišljati predsednika, premijera ili ministra spoljašnjih poslova kako pred svojim šefovima zamuckuju pokušavajući objasniti zašto im nije uspjelo iz prve uvesti ovu zemlju u EU. Reč je, naravno, o referendumu kojim smo pristali ući u EU na temelju šezdesetak posto glasova od četrdesetak posto birača koji su izašli na referendum. Nije sad ni bitno što bi bilo u slučaju tog „ne“ (daljni pritisci, zastrašivanja, ucjene) koji bi verojatno u završnici, na ponovljenom referendumu svejedno urodili (ne)željenim plodom.

Uoči referenduma osećao sam se pomalo kao kad Dinamo igra s Manchester Unitedom. Znaš da im jedan krilni igrač košta više nego cijela Dinamovom timu, znaš da je riječ o kvalitetnom timu koja je decenijama u europskom vrhu i da nemaš puno šansi, ali se uoči utakmice ipak pomalo nadaš da će se dogoditi neka od onih čudnih fudbalskih čarolija, da će nekom našem napadaču sevnuti bljesak inspiracije, da će se neki njihov obrambeni igrač spotaći, da ćemo zabiti koji gol, pa možda čak nekim neverojatnim sticajem okolnosti i pobediti. Sve je moguće, pogotovo prije nego što utakmica počne.

No na kraju, popušimo tri-nula i to zato jer smo imali sreće.
Tako je bilo i s referendumom. Ali neka. Jer da bi čovjek rekao „ne“ prvo treba biti istinski uvjeren u ono što radi i imati prave motive. Tome prethodi dobra informiranost o pravoj prirodi stvari, a usprkos pozitivnim pomacima, ovog poslednjeg još nema dovoljno, zahvaljujući dugogodišnjoj manipulaciji i propagandi kroz glavne medije. No, čak ni to nije važno jer postoji jedan neophodni uslov koji nije bio zadovoljen da bi se „ne“ pojavio u svom punom sjaju.
Jer pravi „ne“ ima snagu onda kad dolazi iz pravih motiva. A u ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, pravi motiv trebao bi biti samo jedan: je li nešto ispravno ili pogrešno.

Kakvih sam se sve argumenata naslušao od ljudi koji su glasali „za“ i „protiv“ ulaska Hrvatske u EU! Jedna osoba je glasala za EU zato jer joj nećakinja živi u Ljubljani pa je rekla da želi biti s njom u istoj državi. Druga osoba je glasala protiv EU jer mu bračni partner radi u špediciji pa će ostati bez posla. Treća osoba, neko kolumnist, je trkeljao nešto o tome kako će glasati za EU jer se još davno, negdje tamo osamdesetih „zaljubio u staru damu“. To bi valjda trebala biti Europa, samo Europa nikako nije sinonim za birokratsku strukturu zvanu Europska unija. No, dobro, svako ima pravo na svoje zablude. Četvrta osoba je glasala protiv Europske unije iz razloga nacionalističke naravi, a nacionalizam je samo još jedan štetni program u našim glavama, koji je tijekom istorije već napravio dosta sranja, hvala, ne treba više. Neki su glasali za EU smatrajući da će to Hrvatskoj dugoročno donijeti ekonomsku korist ili veći kvalitet života, drugi su glasali protiv smatrajući da će biti opljačkani. Neki su iz straha glasali za EU, drugi su iz straha glasali protiv EU.

Osim straha, tog najglupljeg od svih razloga, referendum je uglavnom bio sukob interesa, a ne odluka i pravednom ili nepravednom. Zato je nekako svejedno kako je završio. Dokle god će se odluke, i velike i male, donositi na temelju vlastitih partikularnih interesa, dokle god će se gledati ima li tu nešto nešto za mene, dokle god će umjesto pravih nas odlučivati „ja“, nećemo na zelenu granu, bez obzir na to je li ishod referenduma o ulasku u EU bio ovakav ili onakav. Snagu imaju samo pravi razlozi, a njih nema puno. Među tom nekolicinom nalazi se jednostavno pitanje: je li nešto pravedno ili ne. Ako se u tome nalazi trunčica nepravde, u smeće s tim. Oko žarulje koja svetli nećete naći ni trunčicu mraka. Tako je i u ovom slučaju.

Kako znati što je pravedno, a što ne? Naizgled teško pitanje, situacije se uvijek čine tako složene. No, na kraju niti to ne ispadne baš toliko koplikovano. Jer u trenutku kad doneseš odluku da učiniš nešto ispravno, neminovno se moraš zapitati što je ispravno. U trenutku kad se to zapitaš, znat ćeš odgovor, bez obzira na silne logičke zamke koje takvo pitanje može postaviti pred um. Kao što kaže stara kineska izreka: Kad si krenuo, već si stigao.

To je tačno. Zato je jedini pravi „ne“ na referendumu mogao proizaći samo iz pravih razloga, a ti se razlozi kriju u pitanju: je li nešto pravedno ili nije. Kriju li se iza postojanja i postupaka EU pravedni motivi ili ne? Postavite sebi to pitanje, bez obzira jeste li glasali „za“ ili „protiv“. Iznenadio bih se kad odgovor ne bi bio skoro jednoglasan, jer istina je uvijek tako jednostavna i jasno vidljiva, kad joj se odluči pogledati u oči. Naravno, potom mora uslediti negiranje svih „ali“ i „ako“, svih sitnih ili krupnih osobnih interesa ili romantičnih pričica. Jer sledeće pitanje – nakon što osoba samu sebe informiše na jedini pouzdan način, onako trenutno, intuitivno, prema osećaju ili srcu ako hoćete tako – jeste ona temeljno raskršće: hoću li doneti odluku bez kalkulacija, samo na temelju toga što je ispravno, a što ne. Samo takvo razmišljanje, i nikakvo drugo, može svijet istrgnuti iz matrice tih mračnih tipova.

No, dobra je vijest da za „ne“ ikad nije kasno. Niti u ovom slučaju, kad je riječ o Kontrolnom sistemu porobljavanja ljudi, niti u bilo kojem drugom. Sa „ne“ uvijek stižete u pravo vrijeme. On dolazi kao velika gumica za brisanje, ili kao divovsko dugme „delete“ kojim jednim pritiskom možete iz računara izbrisati nešto što ste radili danima.

Uostalom, probajte odmah, nije baš teško:
Ne.
Malo jače: Ne!
Ili zaurlati: Neeee!
Može i šapućući, učinak je isti: …ne.
Imaće efekat i onako usput, u prolazu: Ma… ne.
Može i zamišljeno: Hm? Ipak…ne.

Sto je načina, za svačiji džep, ukus i karakter.
I onda, globalno govoreći, je li ikad bilo bolje vrijeme za „ne“?

To je pitanje na koje je odgovor također kristalno jasan poput planinske rijeke:
Ne.

Čitamo se!

Piše: Krešimir Mišak

Izvor: Transformacija svesti