|
|
Šta je uopšte suverenitet hrane? Ima li nečeg zajedničkog u između „landgrabbing-a“ (iliti otimanja zemlje) u Južnoj Americi i kod nas? Kako bi izgleda ekološko-organska poljoprivredna alternativa u Evropi i kako se prima u našim krajevima?
|
Ovo su samo neke od tema, koje su istovremeno i lokalne i globalne, o kojima je bilo reči na međunarodnoj političko-aktivističko-stručnoj konferenciji „Ka radničko-seljačkom pokretu“, održanoj prošlog vikenda u zlatiborskom selu Ljubiš, u organizaciji „nezavisne, nestranačke i samostalne radničko-seljačke organizacije“ Pokret za slobodu (www.pokret.net) i pod pokroviteljstvom fondacije Roza Luksemburg.
U Ljubišu su se okupilo tridesetak predstavnika radničkih i seljačkih organizacija prevashodno iz Srbije, ali i iz regiona, Evrope i Severne Amerike, kao i niz stručnjaka i profesionalaca verziranih za pitanja sela, poljoprivrede, zadruga, organske i ekološke poljoprivrede... I posle dva dana intenzivnog programa može se reći da je konferencija uspela u svom naumu da mapira autentičnu radničko-seljačku scenu u Srbiji, kao i da je pozicionira unutar šireg konteksta - regionalnog, evropskog i svetskog.
Iako je organizator, Pokret za slobodu, levičarska organizacija par excellence, karakter samog skupa pre bi se mogao nazvati informativno-edukativnim, nego ideološkim. Većina prisutnih radnika i seljaka su „levo“ više intuitivno, ne toliko kao „klasno osvešćeni“ pojedinci i organizacije, već pre iz nužde sopstvenog položaja strukturalne diskriminisanosti i marginalizovanosti.
Iako su glavni zaključci konferencije uglavnom veoma načelne prirode, iz njih kao da proizlazi da ruku pod ruku sa definisanjem „uslova opstanka“ sela i seljaka neminovno ide i „klasno buđenje“. Sabrani na jedno mesto, zvuče skoro kao manifest: „Ne treba čekati državu, vreme je za akciju „odozdo“. Zadnje je vreme došlo da Srbija definiše strategiju za poljoprivredu. Strategija mora da se piše u „bazi“; kada je usvoje Vlada i parlament postaje obavezujuća za sve buduće ministre u narednih nekoliko decenija. Njena dugoročnost isključuje delovanje uredbama, od danas do sutra, što je već dugo jedina dugoročna praksa. Selu se mora omogućiti perspektiva, ostanak, povratak i dolazak mladih ljudi. Zelenašenje (kroz zelenaške marže) se mora sistemski onemogućiti. Zakoni o zadrugama i subvencionisanju u poljoprivredi moraju da budu (bar) po ugledu na EU („daleko od toga da su ti EU zakoni idealni, ali su pomak od sedam milja u odnosu na sadašnji haos“). Odložiti rok za dozvolu kupovine zemlje strancima tek za vreme posle prijema u EU . Bespravno oduzetu zadružnu imovinu vratiti originalnim vlasnicima. Nastaviti borbu za zabranu genetski modifikovane hrane. Podsticati mlade da se bave organskom, ekološkom, alternativnom poljoprivredom. Povezivati se, razmenjivati informacije, boriti se za sopstvena prava i opšti interes...“
No, mimo svih zaključaka, ostvarenih kontakata i projektovanih planova za ubuduće, jedno od najvećih dostignuća zlatiborskog skupa jeste „prevođenje“ u srpski kulturni kod i društvenopolitički kontekst nekih globalnih (seljačko-poljoprivrednih) pojmova, koncepata i fenomene koji su kao „lingua franca“ današnje globalne seljačke borbe.
Predstavljajući strukturu, vrednosti, način organizacije i delovanja međunarodnog pokreta seljaka Via Kampesina (u slobodnom prevodu znači „seljački put“), Ženevjev Savinji iz francuskog sindikata malih poljoprivrednih proizvođača „Konfederacija seljaka“ (koji je deo evropskog ogranka pokreta Via Kampesine), stalno se vraćala na koncept „suvereniteta prehrambenog sistema“ (suvereniteta hrane) - to je već petnaestak godina ključni pojam seljačke akcije.
Pod suverenitetom prehrambenog sistema (suverenitetom hrane) podrazumeva se proizvodnja hrane prvenstveno za lokalno i nacionalno tržište, a manje za izvoz, pošto se kao glavni cilj proizvodnje vidi smanjenje siromaštva i gladi, očuvanje seoskog života, ekonomije i prirodne sredine, ali i korišćenje resursa na „održiv“ način. Via Kampesina proklamuje kako svaka zemlja ima pravo da zaštiti svoje tržište, da poseduje budžet za subvencionisanje poljoprivrede (koje ne nanosi štetu drugim zemljama), da sama određuje svoju poljoprivrednu politiku. U isto vreme, stav da je neoliberalni model zasnovan na intenzivnom korišćenju hemikalija i proizvodnji monokultura na ogromnim površinama i genetski modifikovanoj hrani neodgovoran prema budućim generacijama skoro da je aksiom takvog diskursa.
Jedan podatak koji je Ženevjev Savinji iznela i elaborirala posebno je „šokirao“ domaće poljoprivrednike, izazivajući nevericu - u Francuskoj/EU dozvoljena je samo 21 vrsta semena! Za one koji koriste „nedozvoljeno“ seme, slede veoma oštre sankcije, tako da je epilog da su francuski poljoprivrednici izgubili sposobnost da gaje i selektiraju sopstveno seme. Uz komentare iz publike kako kod nas, u Srbiji, bar semena još ima, razvila se interesantna diskusija o tome šta u praksi znači „demokratija u poljoprivredi“, kada moćne kompanije, poput Monsanta, čitavom svetu nameću „apsolutnu diktaturu“ svog semena.
Branislav Gulan, saradnik Privredne komore Srbije i član odbora za selo SANU, brzopotezno je oslikao sumornu realnost srpskog sela danas: 1200 sela je u nestajanju, 50.000 seoskih kuća je potpuno prazno, za 100.000 evra može da se kupi maltene čitavo vojvođansko selo, stočni fond je uništen, broj goveda je za 41 odsto manji nego 1990. godine, ove godine je zasejano najmanje pšenice u poslednjih 50 godina, svaka četvrta privatizacija u poljoprivredi je poništena, a sve su urađene loše, ovaj i prošli saziv skupštine su prvi u srpskoj istoriji u kojima nema nijednog seljaka, poljoprivrednika... Gulanovo naravoučenije jeste da su u Srbiji u datim okolnostima moguća samo dva pravca razvoja - ili će sela „evoluirati“ u farme u tajkunskom vlasništvu ili će biti ograničen zemljišni posed i podstaknuto zadrugarstvo.
Nenad Ilić iz Ratkova u opštini Odžaci, osnivač udruženja „Obruč“, demonstrirao je, na osnovu iskustava i bogate dokumentacije o devetogodišnjoj borbi protiv „pljačkaške privatizacije poljoprivredne zadruge u svojoj opštini“, kako izgleda mehanizam, ili, bolje reći, lanac te operacije. Ilićeva donkihotovska borba imala je efekta, pa je on sa popriličnom dozom optimizma govorio kako uprkos svemu nije nemoguće oboriti pljačkašku privatizaciju: „Mi smo u Ratkovu pronašli dobitnu kombinaciju. Znači, pozitivan ishod je moguć. Treba samo brzo delovati...“
Ilićeva priča poslužila je kao lokalna ilustracija za jedan globalni proces koji je, takođe, bio tema posebnog konferencijskog panela - otimanje zemlje. Razvojni model zasnovan na ekspanziji i eksproprijaciji zemljišta doveo je, s jedne strane, do toga da krupni investitori ostvare ogromnu koncentraciju vlasništva nad zemljom i prirodnim resursima, dok se, s druge strane, lokalno stanovništvo iseljava i izmešta uz kršenje osnovnih ljudskih prava, raste siromaštvo, društveno raslojavanje, zagađenje životne sredine...
„Reč je o savremenom obliku kolonizacije“, kaže Ženevjev Savinji, dok Branislav Gulan, osvrćući se na istu temu, upozorava da, ukoliko se ne promeni stavka iz Sporazuma o pridruživanju po kojoj se strancima već od 2014. godine omogućava da kupuju zemlju u Srbiji, poljoprivrednicima preti opasnost da na sopstvenoj zemlji postanu nadničari kod stranaca. „Mađarska, Rumunija, Bugarska... svi su odložili to pitanje, nema razloga da to ne učinimo i mi“, smatra Gulan.
Kao jedan od lajtmotiva konferencije mogle bi se uzeti opservacije Ivana Zlatića iz Pokreta za slobodu. „Tajkuni veoma dobro koriste proces pridruživanja Srbije u EU - preko uticaja na vlast, okreću propise u svoju korist... Vreme je da i mi, koji smo na drugoj strani, počnemo da koristimo Evropu za odbranu svojih prava. Postoje razne alternativne Evrope, pa i radničko-seljačka.
Pritisci iz SAD za genetski modifikovanu hranu
„Organska poljoprivreda je velika moguća prednost Srbije“, smatra Jelena Sajić, osnivačica medijskog projekta „Moja farma“ i Centra za održivu poljoprivredu i ruralni razvoj. „Nažalost, veliki su pritisci, pre svega SAD, da se uvede genetski modifikovana hrana.“