Bilo bi zanimljivo da neko iz redakcije magazina Adbusters napiše kritiku ovakvog romana, kada se bude pojavio. Urbani mit, naime, kaže da je Occupy Wall Street rođen na jednom sastanku uredničkog tima  koji stoji iza ove crne ovce američke print scene.

„Zar nije i nama nužno arapsko prleće?“ Komentar-pitanje povodom medijskih izveštaja o građanskim protestima na Bliskom istoku bilo je, ako je verovati legendi, inicijalna kapisla za lanac događaja koje niko nije očekivao.

U međuvremenu, Occupy je inspirisao građanski aktivizam bez presedana, iznedrivši Anonymous, 99% i niz lokalnih akcija i pokreta. Širom razvijenog sveta – od Njujorka i Montreala, preko Frankfurta, do Atine – zahvaljujući stotinama hiljada demonstranata, pitanja preraspodele dohotka i klasnih nedenakosti, ne samo da su postala legitimna, već su elite primorane da se o njima izjašnjavaju. Memetična poruka da je svet podeljen na 99% vs. 1% pokazala se u toj meri moćnom da više niko ozbiljan ne posmatra pitanje klasne svesti s pozicije izrugivanja marksizmu.

„Okupatori“ imaju razloga da budu zadovoljni postignutim, ali ne i vremena za slavlje. Aktivizam se od revolucija  i razlikuje po tome što se odvija, hrani i održava postepenim osvajanjem sve većeg broja „malih“ ciljeva. Zato, dok se ne pojavi roman koji „predskazujem“ na početku teksta, ne bi bilo loše čitati ne-fikciju; na primer Bila Zimermana i njegov poduži esej TROUBLEMAKER: A Memoir from the Front Lines of the Sixties.

Zimerman je poznato i važno ime američke intelektualne levice, mada je široj javnosti poznatiji kao pravnik koji se izborio za izglasavanje zakona kojim je Kalifornija odobrila medicinsku upotrebu marihuane. Kao neko ko iza sebe ima 50ak godina ličnog levičarskog aktivizma, u jednom poglavlju svoje knjige, Zimerman prijateljima iz Occupy (njegov sin je, inače, jedan of frontlajnera njujorškog Occupy) daje listu saveta koje bi trebalo da poštuju ukoliko žele da umanje rizik od ponavljanja grešaka iz prošlosti. Mada su njegovi strateški saveti pisani iz američkog rakursa, jednako mogu biti od koristi „revolucionarima“ širom sveta. U slobodnom prevodu i prilagođene za „opštu upotrebu“, prenosim najvažnije:

1. Ostanite franšiza, ali ne otvarajte prodajno mesto. Nemojte padati u iskušenje da zauzmete stav i oglasite se po svakom gorućem društvenom pitanju. Ne možete svima biti sve. Ostanite fokusirani na poruku koju od samog početka hoćete da uputite, a logistički pomozite svima koji hoće da se aktiviraju po pitanjima koja su u skladu s vašom agendom. Obučite ih za aktivizam i prepustite stvar njima, a vi se bavite svojom stvari.

2. Izbegnite institucionalizaciju. Progresivna levica je globalno devastirana. Bićete pod pritiskom, a možda i u iskušenju da postanete klasična organizacija, čak politička partija. Ne radite to. Mada institucionalizacija ima svojih prednosti, odvući će vam energiju na unutrašnju organizaciju, prikupljanje novca…štetiće aktivizmu.

3. Vaše oružje je mema „99% vs. 1%“. Ova poruka ubitačno raskrinkava najveću slabost kapitalističkog društva i naše neprijatelje. Iskoristite je da objasnite da nije reč o klasnom ratu; cilj je da onih 1% vrati društvu ono što duguje.

4. Vlada treba da bude oruđe u rukama 99%. Kako god bila zamišljena ishodišna tačka borbe, imajte na umu da jedino vlada može da zaustavi dalje bogađenje ultrabogatih na račun svih ostalih. Vaš ključni neprijatelj je liberalni kapitalizam, onaj koji je naterao vlade da se povlače.

Deregulacija nije ni izbliza gotova. Za početak, usmerite pritisak na političke elite da prestanu da se povlače. Zahtevajte da postanu vaše, naše oruđe. Mi smo 99%. Kapitalizam se ne može pobediti lako, ne u jednom mahu i zato se usredsredite na to da njegove najgore mehanizme – deregulaciju – stavite pod kontrolu.

5. Vi ste vlasnici kuće, a ne hausmajstori. Apologete krupnog kapitala tražiće od vas da im taksativno nabrojite mere koje želite da se sprovedu. Pitaće vas kako biste vi uredili Wall Street. Ne odgovarajte. Ne nasedajte. Platili ste im da vam izgrade i opreme kuću. Nisu poštovali dogovor. U kući nema dovoljno kreveta za sve članove domaćinstva, niti hrane da se nahrane sva usta. Na njima je da to isprave, ali o sopstvenom trošku. Vi ste tu da nadgledate.

6. Nemojte porizvoditi neprijatelje. Leve demokratske političke stranke vam nisu saveznici. Čak ni prijatelji. Ali, nisu vam neprijatelji.

Nisu svi političari i sve politike iste. Zato, zapušite nos i razgovarajte s onima koji se barem deklarativno zalažu za pravednije društvo. Obavestite ih da znate da se promene ne mogu izdejstvovati na izborima, ali da očekujete da se partije same menjaju iznutra. Naterajte ih da čuju glas 99% i da to što čuju uzmu u obzir.

7. Nemojte se bojati sistema. Debata o tome da li treba delovati unutar ili izvan sistema je gubljenje vremena. I jedno i drugo je nužno; ni jedno ni drugo pojedinačno nije dovoljno.

Većinu progresivnih ciljeva nemoguće je postići izvan sistema. Ne možete oporezovati bogate dok na to ne naterate vladu. Primorajte je. Za to vreme, širite aktivizam i zaobiđite sistem gde god je to moguće.

8. Cilj je destabilizacija društva. Oni koji drže poluge moći pristaće na ustupke – da daju nešto – samo ako je kriza dovoljno ozbiljna da im izgleda kao da bi mogli da izgube sve. Morate praviti krize. Omasovite se dovoljno da politički destabilizujete sistem. Da biste to uradili, vaši zahtevi moraju ostati zdravorazumski, bliski i shvatljivi za 99%. Istovremeno, fokusirajte se na zahteve koji ne mogu da budu ostvareni ako se ništa ne promeni. Kada sistem nije u stanju da odgovori na zahteve koji imaju masovnu podršku, uspeli ste. Proizveli ste krizu.

9. Budite militantni, ali nenasilni. Nasilne taktike ne pogoduju omasovljavanju pokreta. Istovremeno, da bi on bio uočljiv i zaokupio pažnju, da bi 99% prepoznalo da hoćete isto što i oni, morate biti militantni. Okupirajte, blokirajte, ometajte zaplene imovine….

Zvonite na sva usta o akcijama u koje se upuštate. Internet vam omogućuje da vaša informacije dopre do većeg broja ljudi, nego što su to mogli aktivisti 1960ih. Ljudi moraju znati da ste trajno tu, da ne nameravate da se povučete.

10. Budite promiskuitetni. Muvajte se svuda, prodobijajte na sve strane. Ako izuzmete rasiste, nacionaliste i homofobe, svi ostali su potencijalni saveznici. Nemojte biti gadljivi ni na policajce ni na poslovne ljude. Vaš neprijatelj je 1%, – šačica, ali moćna – onih koji žive na ekonomskoj nejednakosti.

Izvor: http://mindreadings.wordpress.com/2012/06/17/occupy-uputstvo-za-upotrebu-revolta/