Islanđani su odbili da saniraju dug, pustili su banke da propadnu, nakon čega su se oporavili od najvećeg državnog sloma u istoriji, uz napomenu da je islandski primer dragocen zato što bi i sve ostale zemlje mogle da učine isto što i Islanđani.

Dok u bivšoj SFRJ na hiljade ljudi svaki dan dobija obaveštenje da im je račun blokiran zbog neplaćenih računa dotle banke u stranom vlasništvu i dalje na domaćem tržištu ostvaruju fantastičnu, u zemljama odakle potiču i nezamislivo veliku dobit.   Prodaju sve resurse lažući da nema alternative   Zemlje u regionu u isto vreme prodaju sopstvena ostrva, morske i vazdušne luke, zalihe zlata, najvrednije palate, vodovodne sisteme, pa čak i cele delove obale kako bi vratile kamate na dug (ne glavnicu), a njihovi vodeći političari sve to pravdaju rečima „nemamo alternativu“.   Malo ko, međutim, primećuje da su ti političari (na primer novi italijanski premijer Monti i grčki Papademus) ustvari ljudi koji su krizu i izazvali. I Monti i Papademus kadrovi su, naime, banke Goldman Sachs koja je i odgovorna za veliku svetsku krizu 2008. godine, obojica su, koje li slučajnosti, članovi Trilateralne komisije, a Monti je uz to i član tajnovite Grupe Bilderberg. Njih dvojica verovatno znaju zbog čega tvrde da Grčka i Italija  ‘nemaju alternative’, dok u isto vreme stiskaju gas u državnu propast.   Ali, zašto mi sledimo njihov primer? Vode li i nas marionete velikih svetskih igrača, kojima je cilj da, bez ijednog metka, zarobe sve naše resurse?

Nove ideje su najgora noćna mora za vladajuće elite

Alternativa lošem grčkom primeru postoji, ali o tome glavni mediji uglavnom ne pišu. Tako na primer o Islandu koji je na jednostavan način izbegao bankrot više nigde ne možete pročitati ni slovo. Činjenica je, međutim, da su o Islandu izveštavali doslovce svi veliki svetski mediji sve dok im je pretio privredni i finansijski kolaps kakvog svet nije video. Čim su spasili glavu, usledilo je ćutanje. Dobra vest je dakle nepoželjna vest, jer bi iz dobre vesti mogla nići nova ideja, a nove ideje su najgora noćna mora za vladajuće elite. Tako se ni kod nas ne piše da je Srbija zadužena puno manje nego većina evropskih zemalja. No, ionako se radi o nečemu što se planira brzo promeniti. Kako sve mere sanacije nigde nisu urodile plodom, neće ni kod nas. A sve dok je tako, jasno je da je na delu skrivena namera – urota, a ne tek slučajni spoj negativnih okolnosti i nesposobnosti, kako se to obično predstavlja. Da bi se stanje promenilo potreban je radikalan zaokret, neki potpuno drugačiji pogled na stvari od ovog koji se nameće.

Složni građani u stanju su prevrnuti svet naglavačke

Za razliku od drugih zaduženih naroda, Islanđani su odbili da saniraju dug i pustili su da banke propadnu. Ali to nije prošlo tek tako. Njihov je premijer isprva tražio da građani saniraju banke govoreći im da nemaju drugog izbora. No Islanđani su danima izlazili na ulice i protestovali protiv takve politike, sve dok nisu izborili referendum. Tada su odlučili da puste banke da propadnu, a premijeru su kasnije sudili zbog nesavesnog rada. U međuvremenu su se oporavili od najvećeg privrednog sloma u istoriji, što u većini medija ni kratkom vešću nije zabeleženo.

Okupacija stavova i uverenja ključna je poluga moći

Ako je planeta kavez u kojem je većini namenjena uloga robova, očito je da se problem ne može rešiti na nivou na kojem je stvoren. Zato je potreban radikalan zaokret. Kako ga sprovesti? Pre svega nesaradnjom sa sistemom i sa onima koji su problem stvorili, odnosno nedopuštanjem da isti ti okupiraju naše stavove i uverenja. Okupacija stavova i uverenja ljudi je ključna poluga moći. Na taj način ljudi za nametnute stavove i uverenja, koji su uglavnom neistiniti, misle da su njihovi sopstveni. Potom, na osnovu tih zapravo tuđih stavova daju pristanak (ponekad prećutni) da se implementiraju određene mere, od kojih im sve do jedne ne idu u prilog. Znači veliko spremanje sveta mora početi u vlastitoj glavi. Potom se može preliti na beskonačno mnogo svakodnevnih situacija. Ako ti je šira slika jasna, onda ćeš lako birati smer na malim raskrsnicama.

Recimo, banalan primer, možeš izbeći posrednike i neposredno trgovati. Sir, mleko i povrće kupiti od prijatelja na selu, a ne od nakupaca ili u trgovačkom centru. Može se iz banke povući sav svoj novac i ne dozvoliti banci da njime raspolažu i da na osnovu 100 evra tvoje štednje izdaje hiljadu evra kredita nekom drugom, tog u suštini nepostojećeg novca na koji će ubirati kamatu i ponekad sasvim opipljive nekretnine. Najjednostavnije, mogu se ignorisati izbori te tako političarima oduzeti sva moć koju imaju. Jer kada bi sedam miliona Srba celom sistemu okrenulo leđa, političari više ne bi mogli govoriti da rasprodaju resurse i skupo se zadužuju za naše dobro. Zamislite da na izbore izađe svega deset ljudi: ko bi tada mogao vladati u ime građana? Danas, međutim, imamo situaciju da dvesta pedeset narodnih poslanika i dvadesetak članova Vlade odlučuje o svemu, a da milioni građana s tim nemaju baš nikakve veze.

‘Ne gledajte televiziju i izbegavajte posrednike među ljudima’

Ignorišući televiziju i druge masovne medije, čovek bi se brzo očistio od okupacije stavova i uverenja, nakon čega bi zaključke mogao donositi potpuno nezavisno. Tada bi verovatno mnogo lakše prihvatio mogućnost da ljudi i danas, kao nekad, mogu između sebe bez posrednika razmenjivati razna dobra. Paradajz za krompir, šljive za jabuke, kukuruz za pšenicu. Osim toga, na svetu postoji puno pokreta alternativnih valuta, znači inovativnih vrsta novca koji služi onome čemu novac i treba služiti – za razmenu energije – a da pri tom ne predstavlja dug od samog puštanja u opticaj.

Valja tu ispričati priču jednog američkog seljaka kojem banke usled krize nisu htele da daju kredit, pa se revoltiran obratio komšijama. Zamolio ih je da unapred plate po deset kilograma krompira te se obavezao da će im, kad krompir sazri, umesto deset, dati po 12 kilograma za istu cenu. Ljudi su pristali, pa su na kraju svi bili zadovoljni. U vreme krize mnogi su počeli međusobno da razmenjuju i rad, recimo kroz alternativni sistem zvan ‘Hours’, tako što je, na primer, pekar menjao tri radna sata sa baštovanom, koji je, međutim, svoja tri radna sata ‘istrgovao’ s nekim informatičarem, restoranom ili vellness-centrom, pri čemu im nikakav drugi novac nije bio potreban. Usred krize u retke se medije probila i priča iz jednog gradića u Engleskoj gde su lokalne vlasti u dogovoru sa stanovništvom odlučile umesto cveća na svim zelenim površinama saditi povrće. Plodove su u leto i jesen ubirali svi koji su hteli i morali.

Dobre ideje

Narodna banka nema ulogu centralne banke nego je zapravo jedna velika menjačnica novca. Ona ne finansira proizvodnju, već samo evre pretvara u domaću valutu i obratno. Država se zbog toga zadužuje kod privatnih banaka, a čim se zaduži već je dodatno dužna iznos kamata na kredit. Na taj način država nikad neće moći da vrati dug već će se samo nastaviti još više da zadužuje, kako bi mogla vraćati sve veće dugove. Tako se i ulazi u dužničko ropstvo.

Izvor: http://www.vestinet.rs/video-2/ljudi-ne-gledajte-televiziju