САД! Од трга Тахрир у Египту, до улице Вол (Стрит) у Њу Јорку, на трговима, улицама и социјалним мрежама широм света, људи се састају и дискутују о могућим начинима да се најзад, уз помоћ широко доступних технологија, оживи један стари концепт – најправеднији познати начин групног одлучивања – директна демократија. Ако још нисте упознати са овим старим/новим друштвеним уређењем, последњи је тренутак да се правилно информишете, да вам га политичари не би продали у неком искривљеном и разводњеном облику, и тако упропастили још једну сјајну идеју.   Оригинална атинска демократија   Концепт је једноставан и свима добро познат, а вероватно је први пут на масовном нивоу примењен у славним данима атинске државе, око 500. год пре нове ере. Ево како је то отприлике функционисало – када треба одлучити о било којој важнијој ствари у држави (ратни поход, инфраструктурне инвестиције итд), сви ‘слободни грађани’ (дакле, ипак без

робова, жена и деце) би се окупилли на централном тргу, дискутовали на задату тему, дошли до одређених предлога и затим, сви заједно, директно изгласали решење које већини делује као најбоље.

Зашто је директна демократија нестала?

Државе су у међувремену нарасле, и данас није могуће да неколико милиона људи дође на један трг, а још је мање замисливо да сви једни друге саслушају, те да се подигнуте руке (гласови) преброје. И тако долазимо до следеће етапе у развоју демократије:

Представничка демократија

Данас вероватно више од половине светске популације живи у државама уређеним по принципу тзв. ‘представничке демократије’ – то најчешће значи да једном у неколико година грађани бирају своје представнике, а онда ти представници (тј. политичари) наредних неколико година одлучују у њихово име. Нећу улазити у недостатке оваквог система, јер су нам свима добро познати, али ћу поменути да никада у историји није постојао тренутак у коме су људи широм планете били оволико разочарани у своје представнике – практично више нико не гласа ЗА кандидате и листе, већ скоро искључиво ПРОТИВ – дакле, на бирачка места нас углавном тера страх од победе ‘већег зла’. Ово је сигуран знак да је дошло време за промену система.

Постојећи облици директне демократије

…су прилично рудиментарни, па се на њима нећу превише задржавати, али је битно поменути један њен облик који већ имамо и који нам је свима познат – референдум. Дакле, сличност са оригиналном атинском демократијом је на први поглед велика – битно државно питање око кога се сви заједно изјашњавамо, а глас сваког становника има тежину једнаку као и глас председника. Проблем је у томе што референдумске теме и питања не формулишемо ми, већ наши представници, и то само онда када њима одговара. У Србији имамо и један врло слабо заступљен облик директне демократије – тзв ‘народна иницијатива’, који је у пракси врло тешко остварив, па већина људи за њега није ни чуло. Нешто практичнији систем народних иницијатива постоји у Швајцарској, и ако вас та тема занима, можете погледати овај 6-минутни филм (нажалост, само на енглеском језику):

Дигитална демократија – практични модели

Коначно долазимо до суштине – могућности имплементације директне демократије у милионском друштву које влада информационим технологијама, као што је то Србија у овом тренутку. Овај текст је иначе настао као реакција на позив Бранка Драгаша да се дискутује о моделима директне демократије. У том тексту, он је представио један врло радикалан облик директне демократије, који је заправо сличан оригиналном, атинском моделу, са додатком технологије. Пошто је, по мени, тај облик тешко остварив (и потенцијално непопуларан) у данашњој ситуацији, представићу вам две верзије директне демократије које су се мени лично свиделе, зато што мислим да су оствариве на еволутиван начин, са минималним променама постојећег система, без оштрих резова, револуција и ратова:
- Демократија 4.0, систем који је 2010. предложио Севиљски адвокат Juán Moreno Yagüe, подразумева да и даље бирамо представнике (парламент) и да они и даље предлажу и изгласавају законе, али да и обичан народ може да се укључи у гласање путем интернета. Што више људи гласа, то мање вреде гласови из парламента. Дакле, уколико се ради о неком важном државном питању и, рецимо, 70% људи се одазове на гласање, онда се гласови народа рачунају са 70%, а гласови из парламента са 30% удела у укупном резултату. Уколико се ради о неком досадном и небитном закону, народ неће бити заинтересован и одлуку ће махом донети парламент.

- Ликвидна (течна) демократија одлази корак даље. То је систем у коме свако може да гласа, али исто тако може свој глас да препусти некоме коме верује, дакле, свом личном представнику. Ако у било ком тренутку није задовољан представником, може да гласа лично, или да свој глас преусмери на другог представника. Даље, тај представник може да делегира свог представника, и тако се формирају мреже (ин)директног поверења, које су у сталном ‘превирању’ (одатле ‘течна’ демократија). Даље, глас је могуће тематски поверити различитим људима – тако, могу по питању спољних послова свој глас да препустим стрицу Банету, а по питању екологије, рецимо, Рамбу Амадеусу. На тај начин, свако бира свој лични микс директне и представничке демократије. Софтверска платформа која омогућава овај вид демократије, под називом Liquid Feedback се тренутно тестира и у Србији.

Која би конкретна побољшања донела директна демократија?

- Први пример који увек наводим је једна реченица коју многи понављају, а односи се на ратове у бившој Југославији – почетак те реченице гласи: “Да се народ питао…..” – завршетак сте или чули, или можете да га погодите – само питајте себе – да ли је требало ратовати?

- Друго што ми пада на памет је да би могли да искоренимо већи део корупције. Лично верујем да би предлог да јавна предузећа морају потпуно транспарентно (на Интернету) да држе комплетно рачуноводство било изгласано са 99.9% гласова ЗА (против би гласали само директори и шефице рачуноводства!).

- Генетски модификована храна, приватизација јавних добара, извора енергије и воде су ствари које никада не би прошле да се народ пита.

Даље ћу оставити вашој машти на вољу – само помислите на гомиле потпуно логичних ствари које политичари немају храбрости ни да изговоре, а камоли да предложе пред парламентом.

Мане директне демократије?

Као главна мана, најчешће се наводи такозвана “владавина руље” – тј. опасност од угрожавања мањинских права. Тако је у Швајцарској 2009, директно демократским процесом, са 58% гласова, забрањена изградња нових минарета. Шта би се у Србији 2012 десило са правима ЛГБТ популације? Оваква питања би била тема за наредну генерацију политичких активиста – образовање народа (тј. гласача) би вероватно постало примарни покретач друштвених промена, а не протести или грађанска непослушност. Са друге стране, интересне групе, корпорације, итд, више не би могли да лобирају (тј. подмићују политичаре), али би зато више него икада улагали у маркетинг, па би опет на исход гласања могло да се ‘утиче’, али много мање директно и тајно.

Техникалије

Многи се питају – како се то броје гласови на Интернету? Зар нису могућности за крађу и манипулацију гласовима још веће када се ради о невидљивим битовима информација које се сабирају у некаквом централном рачунару? То је било прво што сам се и ја запитао. Нажалост, објашњење није једноставно – чак ни ја, који сам бивши програмер, али се никада нисам бавио криптографијом, не могу у потпуности да разумем системе за које моји пријатељи – хакери и озбиљни програмери, тврде да су поузданији од традиционалног гласања. Као што не морамо сви да разумемо принципе физике да би смо возили бицикле, тако не морамо сви ни да схватимо енкрипцију да би смо гласали – довољно је да софтвер који користимо за гласање буде отвореног кода, тако да наши пријатељи програмери, независни стручњаци и сви који се у то разумеју, могу да виде како програм функционише и да нас увере да ће све бити у реду. Ево видеа (са хрватским титлом) који са минимумом техничког језика представља један од могућих система електронског гласања који омогућава да свако за себе накнадно може да провери како је гласао, док у исто време, нико други то не може да види, тако да је гласање и даље тајно.

Друго често постављано техничко питање се односи на омогућавање гласања људима који немају приступ Интернету или довољну електронску писменост. Поред иницијативе да се у свако домаћинство уведе Интернет која је саставни део иницијативе за директну демократију, постоје и додатна решења у виду уличних ‘гласомата’ (попут банкомата) и пунктова или шалтера у месним заједницама или општинама, где би гласање сваки дан могло да се обави и на традиционалан (папирни) начин, а глас би се одмах преводио у дигитални формат.

Србија?

Ако буде интересовања, следећом приликом бих радо писао о људима и групама које промовишу идеју директне демократије у Србији, о разлозима због којих политичке партије и НГО сектор оклевају да се ‘приме’ на ову идеју, као и о једном конкретном предлогу како је могуће директну демократију увести у Србију на ‘мала врата’, користећи постојеће институције, и на рушевинама овог пропалог система изградити нову и, надам се, праведнију Србију и свет.

Данијел Дака Милошевић, тата, муж, дизајнер звука за филм и независни политички активиста-хобиста

Izvor: http://www.vaseljenska.com/misljenja/direktna-demokratija-pocinje-tri-cetiri/