Centar za istraživačko novinarstvo istraživao je kako će novi zakon o parničnom postupku uticati na pristup pravdi stotina građana koji nemaju novca da sebi priušte advokata. O važnosti Zakona o parničnom postupku za građane Srbije govori izjava Slobodana Homena, državnog sekretara Ministarstva pravde, koji kaže:”Od ukupnog broja predmeta koji se vode pred srpskim sudovima, čak 70 posto su parnični”.
Građani koji se od 1. februara budu našli pred sudom kao oštećeni ili okrivljeni, moraće da angažuju advokata koji je član advokatske komore. Zbog toga se preko 50 nevladinih organizacija, strukovnih udruženja i sindikata organizovalo da iskažu zajednički protest protiv novog Zakona o parničnom postupku. Oni su 24. januara podneli inicijativu Ustavnom sudu Srbije za ocenu ustavnosti novog zakona. Inicijativu su podržali i Zaštitnik građana Saša Janković, Poverenik za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Nevena Petrušević. Članovi “Koalicije za pravdu” koju čine Centar za unapređivanje pravnih studija, Civil Rights Defenders, CHRIS – mreža odbora za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Praxis, veruju da ovaj zakon ograničava pristup pravdi i preti slobodnom mišljenju, delovanju i kritičkoj reči: „Prateći najnovije zakone koje donosi skupština republike Srbije zaključili smo, mi koji smo okupljeni u nevladinim organizacijama, računajući tu ljude koji se profesionalno bave pravom, da pravni poredak Srbije postaje sve više i više jedan autoritarni pravni poredak,” kaže Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Podnosioci inicijative, koju je potpisalo 70 nevladinih organizacija i udruženja, smatraju da su članovi 85. i 170. Zakona o parničnom postupku suprotini pravima koja garantuje ustav Srbije, a odnose se na pravo na pravično suđenje i ravnopravnost pred sudom.
Članom 85. Zakona o praničnom postupku ukinut je dosadašnji princip slobodnog izbora punomoćnika koji je značio da građanin može da izabere ko će da ga predstavlja pred sudom. Po starom zakonu punomoćnik je moglo da bude bilo koje poslovno sposobno lice, bez obzira na obrazovanje ili status. Zakon je zabranjivao samo “nadripisarsvo”, neovlašceno pružanje pravne pomoci za novac. Sudska praksa je pokazala da su se građani često opredeljivali za advokate kao svoje zastupnike, ali je veliki broj građana koristio i pravnu pomoć nevladinih organizacija, sindikata i udruženja za zaštitu ljudskih prava. Njima su se najčešće obraćali siromašni ili neuki, izbeglice, raseljena ili proterana lica, radnici koji nisu imali novca za advokatske usluge. S obzirom da u Srbiji ne postoji tradicija pro bono (besplatnih) usluga od strane advokatskih kancelarija i da zakon o besplatnoj pravnoj pomoći još nije donet, ove organizacije su popunjavale praznine u oblasti pravne pomoći i zastupale veliki broj lica pred zakonom.
Po novom zakonu o parničnom postupku, od 1. februara ovo više nije moguće. Član 85. kaže da građani tokom postupka mogu da se predstavljaju ili sami, ili preko punomoćnika – koji mora da bude advokat. Upravo je to razlog što je Koalicija za pristup pravdi podnela Ustavnom sudu zahtev za ocenu ustavnosti ove odredbe zakona: “Ako mi sada imamo relativno slobodan pristup sudu u smislu da možemo angažovati koga mi izaberemo da nas pred njim zastupa, kako je moguće u XXI veku snižavati tu slobodu u odnosu na XX vek, uključijući tu i vreme administrativnog socijalizma,“ pita se Vesna Rakić. Ona smatra da pravda postaje privilegija za one koji imaju para, ili dovoljno pravnog znanja da sami sebe zastupaju: “Konačan ishod jedne ovakve odredbe sastojaće se u sledećem: strankama se otežava pravo na pristup sudu jer, ako hoće da budu profesionalno zastupljeni, moraju se obratiti advokatu ili službi pravne pomoći“.
Inicijativu za ocenu ustavnosti ZPP podržao je čitav niz nevladinih organizacija specijalizovanih za zaštitu ljudskih prava, koje su do sada pružale pravnu pomoć i zastupale građane pred sudom besplatno. Danilo Ćurčić, pravni asistent u nevladinoj organizaciji “Praxis”, koja se bavi marginalozovanim grupama stanovništva kao što su izbeglice, Romi, pravno nevidiljivi i drugi, kaže da ova odredba može da oteža rad organizacijama koje pružaju besplatnu pravnu pomoć na štetu građana: “Mi imamo advokata koji radi za nas, ali za broj ljudi koji se nama obraća, jedan advokat nije dovoljan da pokrije sve postupke koje vodimo”. On ističe da je “Praxis” u 2011. godini pružio pomoć u 156 slučajeva. U polovini slučajeva se radilo o zastupanju, a u ostalim o pisanju pravnih lekova i podnesaka.
Jedna od korisnica besplatne pravne pomoći “Praxisa” je samohrana majka koja je bila žrtva nasilja u porodici. Nakon boravka u sigurnoj kući ona se obratila ovoj organizaciji za pomoć oko brakorazvodne parnice: “Imam advokata koji se bavi mojim razvodom i verujem mu potpuno. On me je spremio za suđenje i to mi je mnogo značilo jer ja ne znam ništa o sudu – kako da se ponašam, šta da kažem… Da nema “Praxisa” ja ne bih imala od čega da platim advokata. Ja ovde nemam nikoga, plaćam stan, od čega da platima advokata”? U Praxisu ističu da je jako bitno da advokati koji rade sa žrtvama nasilja u porodici imaju osećaj za način na koji treba da u postupku zaštite svoje klijente: “Žrtve kroz sudski postupak ponovo proživljavaju ono kroz šta su prošle i zbog toga se naš advokat trudi da žrtva ne mora više puta da se pojavljuje pred sudom da svedoči, da ne mora da ide na suočavanje”. Ćurčić navodi i primer ljudi koji hoće da ostvare pravo na socijalnu pomoć: ”Ti ljudi, po Zakonu o socijalnoj zaštiti, moraju da tuže svoje srodnike. To je ogroman broj ljudi koji svakodnevno podnose tužbe sudovima kako bi mogli da ostvare pravo na socijalnu pomoć”. Svi oni sada moraju da angažuju advokate
.
Desanka iz Niša je tokom 2011. godine blia je prinuđena da potraži pomoć nevladine organizacije “Odbor za ljudska prava Niš”. Zgrada u kojoj ona živi je 2006. godine oštećena tokom nadogradnje, njen stan prokišnjava, a stvari su joj oštećene. Nakon nekoliko godina čula je od svoje prijateljice da u Nišu postoji nevladina organizacija koja pruža besplatnu pravnu pomoć : “Ljudi iz Odbora su mi pomagali za sve što mi je trebalo. Proces mi traje skoro 6 godina, a od kada mi Odbor pruža pomoć sve ide brže. A ja nisam imala iskustva, jednostavno se nisam nikada ni sa kim tužila. Oni su mi davali smernice kako da se branim”. Desanka, koja nije bila zadovoljna radom opštine i njihovom pravnom službom, veruje da će njen proces zahvaljujući Odboru za ljudska prava ubrzo biti okončan.
Njena sugrađanka, Milovanka Stjepanović se zbog naizgled jednostavne želje trenutno nalazi pred Ustavnim sudom Srbije. Ona je 2010. godine podnela zahtev za promenu imena ne sluteći da će to biti početak njene borbe za sopstveni identitet. Kada je Uprava za građanska stanja i opšte poslove grada Niša odbila da joj prihvati zahtev sa obrazloženjem da “nije u skladu sa običajima”, ona je odlučila da pokrene sudski postupak, a za zastupnika je odabrala Odbor za ljudska prava iz Niša. “Moje ljudsko, zakonsko i ustavno pravo nisam uspela sama da ostvarim. To me je mnogo povredilo jer imam veliku potrebu i svoje logične i opravdane razloge za to. Oni se ponašaju kao neko božanstvo koje može da odlučuje o tome kako ću ja da se zovem”. Nakon analize problema Odbor za ljudska prava joj je dodelio advokaticu koja je predstavlja pred sudom. “To mi mnogo znači jer ja ne bih mogla sama, nisam pravno lice ne znam terminologiju. Ispada da ko nema mnogo novca ne može da ostvari pravo koje mu je uzurpirano,” kaže Milovanka. “Ja sam razočarana, osećam se mnogo bedno što ovo doživljavam od srpske vlasti. Hvala Bogu da postoji Odbor koji je pristao da se angažuje oko ostvarenja tog mog prava. Nadam da ću doživeti da u Beogradu presude u moju korist”.
Prema rečima Dragana Đorđevića, koordinatora ove organizacije, „Odbor za ljudska prava Niš„ se trudi da pomogne svim građanima Niškog okruga koji na sudu pokušavaju da reše svoje probleme, a ne mogu da plate advokata: “Mi dajemo primarnu pravnu pomoć, znači informacije i pravne savete, kao i sekundarnu u vidu besplatnog zastupanja pred domaćim i međunarodnim sudovima u slučajevima povrede ljudskih prava, naročito torture, diskriminacije, porodičnog nasilja i trgovine ljudima.
Još jedna nevladina organizacija koja se bavi pružanjem pravne pomoći je „Fond za humanitarno pravo“ koji najčešće pruža pomoć žrtvama ratnih zločina, torture, nezakonitog pritvora i drugih teških povreda ljudskih prava koje su počinili pripadnici JNA, Vojske Jugoslavije ili MUP-a, na teritoriji Srbije, Kosova i drugih bivših jugoslovenskih republika. Žrtve su državljani Srbije, Kosova, Hrvatske i BiH. Fond je tokom 2011. godine, pred sudovima u Srbiji zastupao 194 žrtve etnički motivisanih kršenja ljudskih prava u postupcima protiv Republike Srbije. Takođe, Fond je zastupao oštećene u tri postupka za ratne zločine pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Iako nove odredbe zakona o parničnom postupku neće uticati na rad Fonda jer imaju svoje advokate koji zastupaju građane, Sandra Orlović, zamenica izvršnog direktora Fonda smatra da je da je zakonodavac zanemario interese najugroženijih kategorija stanovnika, koji su po pravilu nepismeni i pravno apsolutno neuki:
“Ova lica, koja su često suočena sa potrebom preduzimanja pravnih radnji radi ostvarivanja najelementarnijih ljudskih prava, pravnu pomoć su dobijala preko specijalizovanih nevladinih organizacija koje su tokom godina stekle ekspertizu u ovim oblastima. Novim ZPP-om, nameće se obaveza da se za svaku pravnu radnju angažuje advokat, što će za veliki broj njih značiti da će im ta pomoć biti nedostupna, posebno ako se ima u vidu da se za dobijanje besplatne pravne pomoći (prema nacrtu zakona o besplatnoj pravnoj pomoći) predviđa komplikovana procedura”.
Na sporne članove ZPP reagovale su i vladine institucije u nekoliko navrata. Zaštitnik građana republike Srbije, Saša Janković, je još u septembru 2011. godine reagovao zvaničnim dopisom Ministarstvu pravde izražavajući zabrinutost da član 85. „predstavlja, pravno i faktički, nedozvoljeno i prestrogo organičavanje prava građana na pristup sudu i korišćenje pravnog sredstva.“
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti, nezavisno telo koje je osnovala Vlada, takođe je dala mišljenje o članu 85. ZPP koji u postojećem realnom društvenom i pravnom kontekstu, stavlja u neravnopravan položaj ona lica koja nisu u stanju lično da vode postupak pred sudom, a nemaju finansijska sredstva da plate naknadu za advokatsko zastupanje: “Time se narušava načelo jednakosti u ostvarivanju prava na pristup sudu, kao jednog od elementarnih prava na pravično suđenje, garantovanog članom 32. Ustava RS I članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.”
Kritike na član 85. ZPP imaju i sindikalne organizacije koje po trenutnom vežećem zakonu o radu imaju pravo da zastupaju članove sindikata pred sudom. Zbog toga su Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost u dva navrata pokušali da promene ovaj član. Savez samostalnih sindikata je prvo u septembru poslao svim parlamentarcima predlog amandmana na ovaj zakon. S obzirom da na ovaj način nisu uspeli u decembru 2011. godine uputili su Ustavnom sudu inicijativu za ocenu ustavnosti ZPP. U inicijativi se navodi da „sporna odredba zakona o parničnom postupku zabranjuje predstavniku sindikata da zastupa člana sindikata pred sudom, što je suprotno Konvenciji Međunarodne organizacije rada i Zakonu o radu“.
Ujedinjeni granski sindikat Nezavisnost, koji je tokom 2011. godine pružio besplatnu pravnu pomoć za oko 700 svojih članova, takođe je podneo inicijativu za ocenu ustavnosti ZPP: “Mi smo početkom novembra uradili ustavnu inicijativu, ali oni su nas odbili zato što tada zakon nije stupio na snagu. Ali mi smo hteli da preduhitrimo štetne posledice koje će za prava naših članova takav zakon izazvati jer sud onome ko nema novac apsolutno više neće biti dostupan,” kaže Slađana Kiković, šefica pravne službe. U ovom sindikatu kažu da su ovaj problem izneli i pred Evropsku konfederaciju sindikata: “Stručna javnost u Evropi je bila šokirana tako restriktivnim zakonom”. Ona navodi primere drugih evropskih zemalja u kojima zastupnik ne mora da bude samo advokat: “U Francuskoj punomoćnik ne mora da bude advokat, čak i sindikalac može da vas predstavlja, u Nemačkoj isto. U evropskom i anglosaksonskom pravu svugde stoji punomoćnik”.
Monopol advokata?
Iz koalicije za pristup pravdi poručuju da se kroz ovu odredbu uspostavlja advokatski monopol u zastupanju: “Ako ovo prevedemo na ekonomski teren onda ćete videti da se tu radi o pokušaju preraspodele društvenog bogatstva u korist onih koji vrše advokatsku profesiju. Ti partikularni ili pojedinačni interesi advokata, koji su nametnuli ovo rešenje pre svega u okviru ministarstva pravde, a onda i u samoj Skupštini, idu toliko daleko da su u zakonu o krivičnom postupku čak afirmisali položaj ne svih advokata, već onih koji imaju najduži staž, to jest onih koji su najuspešniji na tržištu,” kaže Saša Gajin iz Centara za unapređivanje pravnih studija i docent na Pravnom fakultetu Univerziteta Union.
Međutim, prema rečima Vojkana Simića, pomoćnika ministra u Ministarstvu pravde i člana radne grupe koja je napisala predlog zakona, ovom odredbom štite se stranke od nepofesionalaca:
“Rešenje ranijeg ZPP po kojem bilo koje lice može biti punomoćnik pred sudom neodrživo je iz nekoliko razloga. Najpre, nekvalifikovani punomoćnici svojim nepoznavanjem parničnih procedura koje zahtevaju pravničko znanje dovode do toga da stranke bivaju uskraćene u svojim pravima. Stranka koju zastupa nekvalifikovani punomoćnik u neravnopravnom je položaju sa strankom koju zastupa advokat”.
Profesor Oliver Antić, član radne grupe Ministarstva pravde, koja je uradila predlog ovog zakona na javnoj raspravi održanoj u julu mesecu 2011. godine rekao je: “Izjednačavanje advokata i svakog pravno neukog pomoćnika je, pre svega, neprihvatljivo sa stanovišta advokature kao profesije koja podrazumeva višestruku pravnu kvalifikaciju – Pravni fakultet, odgovarajuću praksu, pravosudni, advokatski ispit, kao I posebne kriterujume za prijem u Komoru”.
Isto misli i Jovica Kosić, advokat i generalni sekretar Advokatske komore Srbije: “Prema odredbama člana 67. Ustava i prema Zakonu o advokaturi, Advokatura je ta koja pruža kvalifikovanu, stručnu pomoć strankama. Da bi lice imalo licencu mora da bude član advokatske komore”. Zbog toga on misli da je zakonodavac ovim članom doprineo ozbiljnosti parničnog postupka: „Vi kada vas zaboli zub idete kod zubara. Advokat je kvalifikovan za valjanu pravnu pomoć…“
Vesna Rakić međutim drugačije tumači odredbe Ustava Srbije koje se odnose na zastupnike: “Pre svega, Ustav Srbije u članu 67. propisuje da pravnu pomoć pružaju “advokatura i službe pravne pomoći”. Ta odredba znači samo to da advokatura i službe pravne pomoći, kada im se neko obrati za zastupanje, moraju da pružaju pravnu pomoć, ne smeju je odbiti izuzev ako imaju nekakav opravdan razlog za to. Ova odredba ustava nikako ne znači da se stranke nikome drugom ne mogu obratiti za zastupanje”.
Da su advokati jedini stručni da građane pred sudom predstavljaju na najbolji način ne slaže se ni Slađana Kiković iz Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost: “Potpuno je netačna ta konstatacija, naročito po pitanju radnih sporova. Potpuno je laička ocena da kolege koje se nisu upisale u imenik advokata manje znaju. Šta to znači? Ja imam pravosudni ispit, nisam se upisala u imenik advokata i manje znam od njih” ? Ona se slaže za konstatacjom da ZPP može dovesti do toga da se uspostavi neka vrsta privilegovanog položaja jakih advokatskih kancelarija u Srbiji: “Na ovom zakonu neće profitirati advokatske kancelarije u kojima je jedan čovek izvršilac. Profitiraće kancelarije koje imaju po deset zaposlenih advokata”.
Besplatna pravna pomoć
Zakon o parničnom postupku u članu 170. predviđa mogućnost da stranke, kojima je to potrebno, dobiju besplatnu pravnu pomoć prema kojoj bi bili oslobođeni i plaćanja sudskih troškova. Prema ovom članu besplatnu pravnu pomoć bi dodeljivao sud, ali pod uslovom da je to propisano posebnim zakonom. Taj posebni zakon je Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći, koji je još uvek u formi predloga zakona, iako se na njemu radi još od 2007. godine. Ovaj zakon neće doći pred poslanike pre novog saziva Skupštine republike Srbije, što znači da će se u praksi i dalje primanjivati “siromaško pravo” koje predviđa nekoliko različitih zakona: „Dok ovaj zakon ne bude usvojen primenjivaće se odredbe o „siromaškom pravu“, besplatnom punomoćniku ili braniocu. Ono se sada nalazi u različitim zakonima – Zakon o krivičnom postupku, ZPP, Zakon o prekršajima , Zakon o upravnom postupku, Zakon o sudskim taksama,” kaže Vojkan Simić iz Ministarstva pravde. Prema njegovim rečima, Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći bi trebalo da na jednom mestu odredi uslove i kriterijume za dobijanje ove vrste pomoći. Po tom zakonu takođe će biti određeno i ko može da je pruža: „Pored advokata, u poslednjih 20 godina značajnu ulogu u pomoći građanima, posebno onima iz osteljivih društvenih grupa, imali su nevladine organizacije i sindikati, a u poslednjih 10 godina i pravne klinike. Na zapadu je trend da se i drugim kvalifikovanim pravnicima omogućava zastupanje pred sudom, ili bar prilikom pružanja besplatne pravne pomoći”.
Iz ovoga se može zaključiti da su Zakon o parničnom postupku i Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći morali biti doneseni zajedno kako bi jedan drugog dopunjavali. Ipak, Ministarstvo pravde i skupština Srbije su propustili da to učine i stvorili situaciju u kojoj je građanima ostavljeno da se pozivaju na nekoliko različitih zakona koji, pod različitim uslovima, predviđaju mogućnost besplatne pravne pomoći. U tim zakonskim tekstovima date su odredbe koje regulišu samo pojedine vidove pravne pomoći. Zakonom o advokaturi u članu 25. predviđeno je da advokatska komora može organizovati pružanje besplatne pravne pomoći na teritoriji osnovnog suda. Besplatna pravna pomoći predviđena je članovima Zakonika o krivičnom postupku i Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštitit maloletnih lica. Osnove besplatnog zastupanja određenih grupa klijenata postavljene su i u Porodičnom zakonu. Pružanje pravne pomoći predviđeno je i Zakonom o azilu, kako licima koja traže azil, tako i licima kojima je priznat status izbeglica.
Zakonom o lokalnoj samoupravi predviđeno je da opština organizuje službu pravne pomoći građanima. Prema podacima Ministarstva pravde do sada je ovakva služba osnovana u samo 46, od 160 opština. U isto vreme, veliki broj građana još uvek ne zna da u njihovima mestima ove službe postoje i šta od njih mogu da dobiju.
.Opšte imovinsko stanje velikog dela građana stvara situaciju u kojoj Ustavom zagarantovano pravo na profesionalnu pravnu pomoć pred sudom nema nikakvo stvarno značenje, jer isti ti građani nemaju materijalne mogućnosti da je plate. Savremena država bi trebala da mehanizme pravne pomoći prilagodi imovinskim prilikama građana. Skupština Srbije ipak je usvojila predlog novog zakona o parničnom postupku i on je stupio na snagu 1. februara, zajedno sa odredbama o punomoćniku, uprkos zamerkama stručne javnosti. Iako je “Koalicija za pristup pravdi” podnela inicijativu za ocenu ustavnosti nekoliko dana pre nego što je zakon stupio na snagu kako bi ove odredbe bile stavljene van snage dok proces za ocenu ustavnosti ne bude završen, Ustavni sud se još uvek nije oglasio.
Preuzeto sa: http://www.cins.org.rs/?p=9237&fb_source=message
