Kada otvorite neke od naših novina saznajete i istinite informacije – TV program, otvoren Most na Adi, Tadić je izjavio to i to itd. Ali, osim ovih tačnih informacija novine prenose i poruke o tome kako izgleda ukupna stvarnost, šta je uzrok neke pojave, šta bi trebalo uraditi, a šta ne. Taj deo već ne mora uopšte da odgovara stvarnosti. Ovde ćemo analizirati fragmente imaginarnog sveta koji korporativni mediji stvaraju kako bi opravdali tranziciju.
Prvi primer ćemo uzeti iz Vremena. Povod je Zakon o javno-privatnom partnerstvu koji je propisao da privatni kapital može ulaziti u javna komunalna preduzeća. Evo kako taj Zakon opravdava novinar Vremena (pročitajte pažljivo):
“Ovaj zakon je, što takođe ne treba zaboraviti, dočekan sa zebnjom i u opštinama, tj. njihovim komunalnim preduzećima, jer se bio proširio strah da će on omogućiti privatizaciju lokalnih “javnih preduzeća”, a poznato je da i ona, a ne samo “nacionalna”, odnosno republička, pate od klasične neefikasnosti, da su nakrcana velikim viškovima suviše plaćene radne snage, i da su odavno postala “kadrovska skladišta” lokalnih stranačkih elita, pa kao takva – podređena političkim manipulacijama i odlučivanja u golom partijskom, a ne javnom interesu. Koliko je, dakle, novi zakon “zadro” u slabosti dosadašnje regulative i koliko on omogućava da privatni kapital uđe u ovu zonu javnog privređivanja, te tako, u najmanju ruku, omogući i bolju kontrolu “javnih preduzeća”?
Sve u ovom kratkom pasusu je interesantno. On najpre ponavlja klasični topos o neefikasnosti državnih preduzeća, a onda delegitimiše “partijsko” upravljanje. Partije upravljaju u golom partijskom, a ne u javnom interesu. Dovde je to još i dobar opis stvarnosti, ali pravi obrt nastaje u zadnjoj rečenici. Pošto izabrani predstavnici građana ne upravljaju u javnom interesu, ko će se naći na braniku javnog interesa i spasiti javnu stvar? Privatni kapital. On će omogućiti “bolju kontrolu” i sprečiti partije da zloupotrebljavaju javnu imovinu. Tu sad dolazimo do tačke koja nas interesuje. Kako je privatni kapital postao zaštitinik javnog interesa? To je isti onaj privatni kapital koji imamo u kooperaciji Fiat-a i države, isti onaj kapital na čiji je zahtev precrtan skoro ceo ugovor između Fiata i države kao poslovna tajna. Po svoj prilici, ovde imamo tipičan dodir ideologije u čistom obliku. U imaginarnom svetu jednog korporativnog medija (Vreme je uzelo kredit od 370.000 € čiji je garant Delta) kapital ima kod sebe sve kvalitete, on istovremeno štiti i svoj privatni i javni interes. Sukob interesa koji je, čak po pozitivnim zakonima, zabranjen, ovde je nemoguć. Druge korporativne novine (Blic i Press, na primer) otvoreno predlažu da na vlast dođu predstavnici kapitala jer će se oni najbolje pobrinuti da svima bude dobro. Ovo je, dakle, prva i osnovna tranziciona poruka medija: potreban nam je samo privatni kapital, nikakva kontrola, niko drugi nije potreban da bi svima bilo dobro.
Drugi primer je iz Blica. Jedan od direktora neke korporacije predlaže istu stvar kao rešenje: na čelo privrednih ministarstava trebalo bi da dođu “uspešni menadžeri, stručni i odgovorni ljudi”. Oni bi naravno trebalo da “smanje broj zaposlenih u državnoj administraciji i vanprivredi, racionalizuju broj ustanova koje se finansiraju iz budžeta na svim nivoima, kao što su državna administracija, zdravstvo, školstvo” itd. Dobro, to je standardan neoliberalni program. Ali, na kraju, direktor dodaje i ovo:
“Ovakva vlada možda ne bi bila popularna ni kod naroda ni kod opozicije zbog dubine rezova koje bi morala da sprovede. Zato bi morala da bude vlada nacionalnog jedinstva, bez osporavanja od bilo koje političke grupacije, jer svi moramo biti svesni da od rezultata rada buduće vlade zavisi opstanak privrede i cele društvene nadgradnje, kao i budućnost generacija koje dolaze.”
Dakle, autor konstatuje da vlada ne bi bila popularna, što nije ni čudo s obzirom da bi smanjivala sistem javnih usluga koje dobijaju građani. Međutim, on ipak dodaje da bi ona morala da bude vlada “nacionalnog jedinstva” koju niko ne bi trebalo da osporava. To bi moglo da se razume kao autorova želja: vlada je veoma nepopularna, ali bilo bi dobro kada bi svi bili za nju. Ali, on to ne kaže kao želju nego kao zahtev, upućen neposredno posle rečenice u kojoj konstatuje da će takvu vladu svi osporavati. Pa kako bi onda ona mogla da bude “vlada nacionalnog jedinstva”? Kad se bolje razmisli, u stvari postoji model da se takva vlada ostvari i on je poznat: u socijalizmu smo imali vlade koje je deo građana osporavao, a ipak ti građani nisu bili vidljivi u zvaničnom društvenom jedinstvu, a Milošević je posle toga, i pored postojeće opozicije, formirao nekoliko vlada “nacionalnog jedinstva”. Drugim rečima, direktor ne samo da predlaže da vlast damo menadžerima, nego da im usput damo i apsolutnu vlast, vlast koja predstavlja jedinstvo naroda. Ovo jedinstvo može, naravno, postojati samo u medijima.
I za kraj dva citata o krizi. Komentator Politike kladi se da će se u 2012. godini dogoditi puno toga, pa i ovo:
“mnoge države moraće da ubrzaju reforme kako bi (p)ostale poželjan partner na spoljnoj sceni, ali i smanjile unutrašnje napetosti izazvane prekomernim socijalnim razlikama i visokom stopom nezaposlenosti”.
Međutim, novinar ne objašnjava gde je “ubrzanje reformi”- dakle, privatizacije, otpuštanje u javnom sektoru” itd. - pratilo smanjivanje napetosti i nezaposlenosti. To nije realno ni logički, otpuštanja teško da vode smanjivanju nezapolsenosti, ni faktički, pošto su sve države koje su sprovele neoliberalne reforme povećale nezaposlenost i napetosti, uključujući i našu državu. Ali, u svetu medija te dve stvari su ipak povezane na taj način da reforme vode smanjenju nazaposlenosti jednostavno zato što su, s jedne strane, te reforme imperativ kapitala, a sa druge je već svima jasno da je nezaposlenost glavni društveni problem. To što u svari jedno izaziva drugo nije važno.
Drugi novinar Politike nas poziva da ne proćerdamo i ovu krizu u 2012. godini:
“Dogodiće nam se da u 2012. opet proćerdamo još jednu „dobru” krizu u kojoj je jedino moguće vući odlučne, pa i bolne reformske poteze, jer ih ljudi jedino tada razumeju i spremni su da ih podrže. Znaju da može biti i gore. Nažalost, mi iz prethodne krize nismo izvukli ni delić bolnog iskustva pa se i dalje valjamo u opštem ekonomskom, društvenom pa i idejnom siromaštvu.”
Dok je tranzicija inače predstavljena kao u prvom pasusu iz Vremena, kao jedini logičan lek za “neefikasnost” i upravljanje u partijskom interesu, ovde je nešto malo drugačije. To što je jedino logično i normalno, građani mogu da razumeju i prihvate samo u stanju očaja i smanjene uračunljivosti u trenucima krize. Zato krizu treba iskoristiti za dalje reforme. Sve je, dakle, u stvari baš u skladu sa “doktrinom šoka” o kojoj je pisala Naomi Klajn. I takođe, u skladu sa šemom “Bolno, ali neminovno” koja postoji od početka tranzicije. Novinaru se čak pričinja da i pored 400.000 otpuštenih “ni delić bolnog iskustva” još nismo osetili. Jedino se oporavak i boljitak koji je trebalo da dođu posle “bolnih rezova” neko nejasno mešaju sa već četvorogodišnjom krizom i predviđanjima o desetogodišnjoj stagnaciji.
Četiri stvari koje nam mediji sugerišu:
- da privatni kapital jedini brine o javnom interesu,
- da je potrebno da on dobije apsolutnu vlast,
- da će njegove mere dovesti do smanjenja nezaposlenosti, iako su do sada imale suprotan efekat
i na kraju
- da je “reforme” najbolje društvu nametnuti u stanju očaja i krize,
u stvari su osnovni elementi ideologije tranzicije koji se ponavljaju iz dana u dan, nebrojeno puta.
One zaista imaju osobine ne samo imaginarnog, nasuprot realnom, nego i osobine nesvesnog. Te postavke su u velikoj meri ono “unknown knowns” – “nepoznato znanje” o kojem govori Žižek, pošto, barem meni, nije poznat primer da je neko ko zastupa neki od ovih stavova ikad pokušao da se brani od nefalsifikovane kritike.
Većina i dalje istrajava u pećini iz Platonovog mita.
Autor: Vladimir Milutinović