Korporativna kontrola

Više ne živimo u društvu, već u ekonomiji gde nije pravda ta koja odlučuje šta jeste, a šta nije ispravno, već o tome odlučuje profitabilnost – i gde korporaciju ne prate zakone, već ih diktiraju.

Pet koraka korporatizma:

1. Velika korporacija ne može da se takmiči za mušterije, pa lobira u vladi kako bi ona u njeno ime regulisala industriju.

2. Federalne regulacije nameću skupa pravila za koja je Velika korporacija lobirala, koje je planirala i koje može da priušti. Ali neki konkurenti Velike korporacije to ne mogu.

3. Uz manje konkurencije Velika korporacija prerasta u Mega korporaciju. Sada može da prišti sebi da kupi ostale konkurente.

4. Ljudi postaju sumnjičavi prema veličini Mega korporacije i konsolidaciji industrije. Traže više regulisanja od strane vlade.

5. Ponovljati korake 2, 3 i 4 beskonačno.

Jasno je da su Velike transnacionalne korporacije dominantna institucija našeg vremena. One su neminovnost u celom svetu, a naročito na Globalnom severu sa epicentrom u SAD-u. One kontrolišu ili jako utiču na to šta jedemo i pijemo, gde živimo, šta ćemo obući, kako ostvarujemo suštinska prava poput zdrastvene zaštite, čak utiču i na izbor onoga što ćemo učiti u školama i to na najvišim nivoima. One kreiraju i kontrolišu naše izvore informisanja, te tako imaju jak uticaj na naše mišljenje i pogled na svet i na njih same. Sada čak imaju i patent našeg genetskog koda, osnovnog elementa ljudskog života, i planiraju da ga koriste i kontrolišu kao samo još jednu u nizu stvari za eksploatisanje radi profita u njihovom vrlom novom svetu koji treba sve da nas zabrine. One takođe vrlo pažljivo kreiraju svoj imidž i koriste pamtljive slogane da nas ubede da su one zapravo od koristi i društvu i svetu: „bolje stvari za bolji život putem hemije“ (za njih, ne za nas) i „sve vesti spremne za štampu“ (samo ako volite državne i korporacijske dezinformacije i propagandu). Slogani su pametni, ali je istina ružna.

Korporacije takođe odlučuju ko će vladati i kako. Mi možda mislimo da mi odlučujemo, ali nije tako, niti je tako ikada bilo. Ti nacionalni izbori, naročito poslednja dva, su samo izgledali legitimno većini ljudi, ali ne i onima koji znaju i razumeju kako sistem funkcioniše. Evo kako on zapravo radi. Pravi vladar je „moćna elita“ ili privilegovana klasa o kojoj je pre oko 50 godina pisao S. Rajt Mils u svojoj knjizi istoimenog naslova. Ona je ta koja donosi odluke. On je pisao kako su korporativne, vladine i vojne elite formirale trojstvo moći nakon II svetskog rata i kako su „moćne elite“ te koje odlučuju „sve što treba odlučiti“ o svemu što ima nekog značaja. Sveto trojstvo o kojem je Mils pisao još uvek postoji, ali je danas u formi trougla na čijem se vrhu nalaze transnacionalni divovi, dok vlada, vojska i sve ostale institucije služe njihovim interesima. Ove korporacije su postale toliko velike i dominantne da vode naše živote i ceo svet u svetu u kojem su svi vredni žetoni u njihovom džepu, a zarad njihovog daljeg bogaćenja i na naš račun koji je sve veći. Nešto duboko nije u redu i u ovom eseju ću pokušati da objasnim šta je u pitanju i zašto je važno da to razumemo.

Moć transnacionalnih korporacija i šteta koju one nanose

Kako je porasla veličina korporacija, tako su im porasli moć i uticaj. A i šteta koju nanose – zajednicama, narodima, velikoj većini javnosti i planete. Danas korporativni džinovi odlučuju ko vlada i kako, ko obavlja dužnost u našim sudovima, koji zakoni se donose, čak i da li i kada počinju ratovi, protiv koga i sa kojim ciljem ili u čiju korist. Za njihovu korist, čiju drugo, svakako ne našu. Jednom kada započnemo rat oni su u stanju da prave projekcije profita, kao i za bilo koji drugi poslovni poduhvat. Što se njih tiče, to je samo to – još jedan način da steknu novac, mnogo novca.

Osnovna teza ovog eseja je da su gigantske transnacionalne korporacije danas toliko moćne da kontrolišu i naše živote i ceo svet i da to eksploatišu u potpunosti i bez milosti. Dok trvde da su nam na usluzi i da nam donose proizvode tzv. „slobodnog tržišta“, one nas ustvari koriste za sopstvenu dobit. Prevarile su nas i otele nam vladu koja im izigrava poslušnika u njihovoj beskrajnoj potrebi da vladaju svetskim tržištima, resursima, jeftinom radnom snagom u insotranstvu i našim pravima ovde. I to su učinili slično onome što čine na tržištu gde predatorska kompanija pokušava da preuzme kontrolu nad drugom kompanijom koja želi da ostane nezavisna. Oni onda pokreću nasilno preuzimanje, obilaze oko ili prelaze preko uprave te kompanije, njihovih zaposlenih i zajednica u kojima one posluju. Idu pravo ka vlasnicima i obećavaju im bolji posao, tj. daleko povoljniju cenu za njihove deonice.

Ovo čine, kao i u običnom spajanju, iz različitih finansijskih i strateških razloga, ali suštisnki zato da bi postigli neposrednu trenutnu korist, kao i dugoročnu dominaciju na tržištu koja će onda donositi profit u budućnosti. Ali šta se dešava tokom samog preuzimanja. Imovina biva odneta, otuđena i/ili rasprodata. Fabrike bivaju zatvorene. Ljudi ostaju bez posla. I sve ovo se radi iz istog primarnog razloga – „suštinskog razloga“, većeg profita, bez obzira na cenu po zaposlene, zajednicu ili društvo u celini.

Mislite o tome ovako. Današnje velike korporacije svuda, ali naročito na Globalnom severu, su destruktivne sile, neprijateljski nastrojene prema ljudima, društvima i životnoj sredini. One su ništa drugo do legalne, privatne tiranije koje operišu slobodno, praktično bez ikakvih prepreka. Za njih je sve, životinje, biljke ili mineral, samo polazno sredstvo koje treba modifikovati i konzumirati radi profita, a zatim odbaciti kada više nije od koristi. A da bi se postigli maksimalni profiti, troškovi moraju biti čvrsto kontrolisani. To znači da se za robu i usluge plaća najmanja moguća cena, radnicima najmanja moguća nadoknada (za razliku od privilegovanog visokog menadžmenta koji sebe bogato nagrađuje), što je manje moguće se troši na osnovne stvari, kao što su zdravstvena zaštita i penzije, a sve manje ili nikako pažnje se posvećuje dugoročnoj ceni eksploatisanja, otimanja i uništavanja prirodne sredine i buduće sposobnosti planete da održava život. Ova pitanja, ma kako jasno prepoznata i loša bila, one ostavljaju drugima da se sa njima kasnije bore.

Njima je jedino važno ono što se dešava danas, zarada u sledećem kvartalu i usrećivanje deoničara i Vol Strita. Oni razumeju samo brojeve u finansijskim izveštajima, a potpuno su slepi, nezainteresovani, pa čak i neprijateljski nastrojeni prema ljudskoj i društvenoj dobrobiti ili prema bezbednoj prirodnoj okolini koja će štititi i održavati sav život. Oni to zovu „kapitalizam slobodnog tržišta“. A zapravo je u pitanju zakon džungle. Oni su predatori, mi smo plen i oni nas svaki dan jedu žive.

Da li sve ovo ima smisla? I da li korporativne vođe koje žive u zajednici, vole svoje žene i decu, doniraju sredstva humanitarnim organizacijama, posećuju crkvu i veruju u njena učenja zaista idu na posao svaki dan misleći – „koga i šta danas mogu da eksploatišem?“ Naravno da je odgovor potvrdan, jer nemaju izbora. Kao što ne mogu da ne dišu.

Kako zakon utiče na ponašanje korporacija

Korporacije u javnom vlasništvu su po zakonu dužne da služe samo interesima svojih deoničara i to tako da ostvaruju maksimalnu vrednost svog akcijskog kapitala povećanjem profita. To je sve. Slučaj zatvoren. Mislite o ovim kompanijama kao o zatvorenim zajednicama vlasnika (velikih i malih), kojima je jedino važna sosptvena dobrobit, dok im spoljni svet služi samo za eksploataciju radi zadovoljenja svojih potreba. Zaboravite na društvenu korist ili očuvanje životne sredine. Ideja se sastoji u povećanju prodaje, smanjenju troškova, povećanju profita i, ako radite to dobro, porastu vrednosti deonica, što će usrećiti vlasnike i Vol Strit, a vi, kao izvršni direktor korporacije ili stariji upravnik ćete verovatno dobiti povišicu, dobar bonus i zadržaćete posao. Samo probajte da budete prijateljski raspoloženi prema radnicima, dobar momak, uzoran građanin ili prijatelj zemlje i nemojte postići gore navedene ciljeve, pa ćete se vrlo verovatno sresti sa otkazom ili možda čak i sudskom tužbom od strane deoničara, jer niste ispunili poverenu vam odgovornost. Onaj koji izabere ovakav posao, nema drugog izbora. Da biste dobro radili svoj posao jedino treba da mislite kako da udovoljite i nahranite vaše deoničare i investitore ignorišući zakon ako je potrebno, a poštujući jedini zakon koji se računa – onaj koji vam omogućava da povećate „suštinu“.
U Ustavu, kao najvišem državnom pravnom aktu, nema ništa što korporacijama daje prava koja one danas uživaju. To njima nikada nije smetalo. Prosto su pravili svoj privatni zakon, delić po delić, tokom mnogo godina, uz pomoć korporativnih advokata, pravnika i sudova. A danas, kada su obe velike partije snažno poslovno orijentisane i kada su sudovi puni sudija prijateljski nastrojenih prema korporacijama, spremnih da zastupaju njihove interese, to je lakše nego ikad. Ishod toga je da je sada veliki biznis onaj koji plaća ili koji vuče konce, dok su vlade i palate pravde njihove verne sluge. Nema vlade za ni od naroda, nema suvereniteta, nema demokratskih prava ili bilo kakvog izbora, osim da prihvatimo autoriter i poklonimo se njegovoj volji. To je demokratija samo za nekolicinu odabranih – privilegovanu elitu. Naš jedini izbor je da se priklonimo tome ili da im se sklonimo s puta.

Kako korporativno ponašanje utiče na javni interes

Velike korporacije su skoro uvek cvetale u SAD. Ali najznačajniji momenat koji ih je i definisao se desio 1886. kada je Vrhovni sud odobrio korporacijama pravni status fizičkog lica u procesu okruga Santa Klare protiv Južno-pacifičke železničke kompanije – jednostavan slučaj o porezu koji nije imao veze sa pitanjem korporativnog identiteta. Neverovatno je da nisu sudije bile te koje su odlučile da su korporacije zapravo osobe, već sudski izvestilac (J.C Bankroft Dejvis) koji je, nakon što je doneta odluka, zapisao to u „beleškama“. Sud nije ništa uradio po tom pitanju, verovatno sa namerom, i rezultat je bio da su korporacije dobile ono za čim su tako dugo žudele.

Ta odluka je korporacijama dala ista ustavna prava koja imaju ljudi, ali pošto su one društva sa ograničenom odgovornošću, istovremeno je i zaštitila deoničare od obaveze servisiranja svojih dugova, drugih obaveza i mnogih odgovornosti koje osobe inače imaju pred zakonom. Naoružane ovim novim pravnim statusom, korporacije su sada mogle da nastave da pobeđuju u sudskim parnicama sve do današnjih dana. Takođe su stekle mnogo zakonskih olakšica, kao i povoljne pravne odrednice, dok su istovremeno ostale zaštićene svojom ograničenom odgovornošću. Rezultat toga je da su korporacije mogle da povećaju moć i da narastu do sadašnjih proporcija i dominacije.

Iako korporacije nisu ljudska bića one mogu da žive večno, da menjaju svoj identitet, stanuju na mnogo mesta u isto vreme i u mnogim zemljama, ne mogu ići u zatvor kada urade nešto loše i mogu postati druga osoba kada god to požele i iz bilo kog razloga. Uživaju ista prava i zaštitu kao i ljudi po Zakonom o jednakim pravima, ali nemaju istu odgovornost. Iz tog prava proističe neograničenost korporacija koje su slobodne da se šire i stiču sve veću moć, te tako postaju dominantna insititucija koja sada vlada ovom zemljom, svetom i životima svih nas. Što je najvažnije, imaju nepisanu dozvolu sva tri organa vlasti da rade slobodno kako im volja za svoju ličnu korist i korist drugih pripadnika privilegovane klase i to na račun svih ljudi i svugde. One su to pravo potpuno iskoristile kako su im rasle veličina i moć, a rezultati su uništeni životi, oštećena životna sredina i nepotrebni ratovi koji se vode u njihovu korist, jer im se tako otvaraju nova tržišta i rastu im prihodi. Nije preterano reći da su ove institucije danas pravo „oružje za masovno uništavanje“.

Sve je moglo biti drugačije u ranim danima republike da su Tomas Džeferson i Džejms Medison prevagnuli nad Federalistima Džonom Adamsom i Aleksandrom Hamiltonom. Džeferson i Medison su verovali da Povelja o pravima treba da uključuje i „slobodu od trgovačkog monopola“ (ono što su danas gigantske korporacije) i „slobodu od trajne vojske“ ili uvek pripravnih armija. Adams i Hamilton su mislili suprotno i konačni kopromis je doneo prvih 10 amandmana na Povelju o pravima koji su sada zakoni, ali nisu uključena i druga dva koje su zastupali Džeferson i Medison. Pokušajte da zamislite kako bi izgledala ova zemlja danas da smo ih sve dobili.

Nismo, naravno, pa je rezultat, kako se kaže, istorija. To je dozvolilo malim korporacijama da narastu u džinovske, a tzv. „kapitalizmu slobodnog tržišta“ da postane preovlađujuća državna religija ove zemlje i celog Zapada. Možemo mi reći da je tržište slobodno, ali to zapravo važi samo za one koji ga poseduju i kontrolišu. Primećujete da nikad za sistem ne kažemo da je „fer“. To je zato što u većini ključnih industrija tek šačica korporativnih džinova dominira ostalima i sada već posluju kao karteli u saradnji sa svojom „prijateljskom“ konkurencijom ovde i u inostranstvu u cilju kontrolisanja (čitaj: eksploatisanja) tržišta koja opslužuju. Takođe, mogu da biraju vođe i poslovnu elitu u zemljama u razvoju ili da sarađuju sa njima u velikim zemljama, kao što su Kina, Indija i Brazil, kako bi im bio dopušten ulazak na njihova tržišta. U zamenu za to korporacije nude da investiraju svoj kapitala i svoju tehnologiju kako bi osigurali poslovno dobru klimu i pristup jeftinoj radnoj snazi zemlje domaćina. To je savez zasnovan na čistoj eksploataciji radi profita, a na račun ljudi koji bivaju iskorišteni, zlostavljani i odbačeni kada više nisu od koristi.

Ovaj esej se uglavnom bavi načinima na koje ti isti korporativni džinovi dominiraju i koriste SAD. Ovde ne mogu da se izvuku sa flagrantnim zloupotrebema uobičajenim u radionicama siromašnog sveta, ali kreću se u tom pravcu. Više nije kao nekad kada sam ja bio mlad i kada sam tek započinjao svoj radni vek (daleko sećanje na neka bolja vremena) u vreme kada je proizvodnja bila jaka, poslovi dobro plaćeni uz dobre socijalne beneficije, a radnici imali jake sindikate koji su štitili njihove interese, čak i kada su povremeno sarađivali sa upravom i bili voljni da rade i u korist vlade.

Još se dobro sećam incidenta s početka mog radnog života kada sam kao tek svršeni magistrant radio kao tržišni analitičar za nekoliko velikih korporacija pre nego što sam se pridružio jednoj maloj porodičnoj firmi. U jednoj od tih kompanija ranih ’60-tih, prvog radnog dana me je pozvao šef u svoju kancelariju. Kroz šalu mi je rekao da je toliko zadovoljan mojim radom da mi daje povišicu. Obojica smo se nasmejali, a onda mi je on objasnio da su svi u toj kompaniji dobili povišicu zbog inflacije. To je bilo automatski, od najnižeg radnika do top menadžmenta, jer su sindikati (tada jaki) stavili taj uslov u ugovor o radu. U toj kompaniji svi su imali ista prava kao i članovi sindikata. Pokušajte danas da nađete nešto slično tome, čak i samo kod onih koj jesu članova sindikata. Skoro kao da ovo nikad nije ni postojalo.

Danas zemljom uglavnom dominira uslužna industrija koja zahteva malo formalnog obrazovanja, daje niske nadnice, dopušta mala ili nikakva socijalna davanja i jedva da nudi bilo kakve šanse za napredovanje. Sektor za rad SAD-a predviđa da će najveća tražnja u budućnosti biti za kasirkama, konobarima i konobaricama, domarima i maloprodajnim prodavcima i prodavačicama. Ovi i ostali nisko plaćeni poslovi sa malih socijalnim davanjima su sve čemu se mladi ljudi na početku svog radnog veka mogu nadati. Za takve poslove ti ne treba diploma Harvarda, pa čak ni običnog koledža – a za ove nabrojane nije potrebna nikakva diploma, čak ni diploma srednje škole.

Konstantno opadanje mogućnosti nalaženja dobrog posla je kljućni razlog tolikog opadanja kvaliteta obrazovanja u gradskim školama zadnjih godina, kao i visoke stope napuštanja školovanja. U mom gradu Čikagu polovina učenika koji upišu srednju školu nikad ne diplomira, a od onih koji uspeju 74% mora da ponovi engleski, a 94% matematiku na Čikaškom univerzitetu, sudeći po izveštaju objavljenom u Čikago San Tajmsu. Situacija nije mnogo bolja ni u gradovima u unutrašnjosti po celoj zemlji, niti je bolja situacija oko rasne segregacije čiji je nivo zapravo porastao do onog zadnji put viđenog 1960-tih, sudeći po knjizi „Sramota nacije“ Džonatana Kozola. Opet u Čikagu šokantnih 87% učenika u državnim školama su činili Afro- ili Hispano-amerikanci, a situacija je skoro podjednako loša ili još gora u većini drugih velikih gradova.

Nedostatak dobrih poslovnih mogućnosti za sve veću populaciju nespremnih mladih ljudi je takođe glavni razlog porasta zatvorske populacije koja sada prelazi 2,1 milion što je čini najvećom na svetu, čak većom nego u Kini koja ima četiri puta više stanovnika, pri čemu svake nedelje dobijemo 900 novih zatvorenika.

Rigidno klasno društvo

SAD su uvek bile ono što „moćna elita“ nikad ne priznaje i o čemu se ne raspravlja – rigidno klasno društvo. Ali nekad je postojala i snažna srednja klasa zajedno sa malim brojem bogatih i dobrostojećih ljui, kao i velikim brojem nisko plaćenih radnika i siromašnih ljudi. Većina onih u sredini je mogla sebi da priušti svoje sopstvene kuće, da pošalje decu na koledž, kupi kola, malo putuje, nabavi belu tehniku i plati pristojnu zdravstvenu zaštitu. Još se sećam kada sam kupio plan zdravstvenog osiguranja dok sam završavao diplomski rad 1959. Koštao me je oko 100$ i nešto i pokrivao je celu godinu. Stvarno, ne šalim se.

Svake godine sve manje ljudi može sebi da priušti ovaj „luksuz“, uključujući tu i pristojnu zdravstvenu zaštitu, zbog urušavanja ekonomije, stagniranja plata (više reči o tome dole) i neverovatnog porasta cena suštinskih stvari, kao što su zdravstveno osiguranje, lekovi na recept i školarine za one koji žele više obrazovanje. U ukupnom poslovanju uslužne delatnosti dostižu skoro 80% dok je proizvodnja opala na oko 14%, a ukupna zaposlenost u proizvodnji je opala za pola u ukupnom udelu zaposlenih u odnosu na broj koji je imala pre 40 godina i nastavlja da opada. Takođe, sada najveći pojedinačni sektor u ekonomiji čine finansijske usluge svih vrsta sa 21%. No, većina toga podrazumeva investiranje i špekulisanje koje obrće trlione dolara godišnje na svetskom nivou (a SAD su epicentar tih aktivnosti) samo na transakcijama. Svrha ovog eseja nije da objasni zavrzlame ovakvog načina trgovine, osim da kaže da ono ne proizvodi ništa što se može kupiti u prodavnici ili što utiče na dobrobit većine, a javnost ne zna, a kamoli razume da se ovo uopšte odigrava niti kakve opasnosti sobom nosi.

Razaranje naše proizvodne osnove, međutim, treba da bude glavna vest svaki dan, ali se to retko uopšte i pominje. Ovo je od suštinskog značaja, jer se moramo zapitati kako bilo koja nacija može da izbegne konačni pad ako dozvoli da joj proizvodnja bude izmeštena u inostranstvo, ako smanji potrebu za visoko-obrazovanom radnom snagom i uništi svoju srednju klasu zahvaljujući kojoj je uopšte i napredovala. Ima uvaženih mislilaca koji, kao i ja, veruju da su SAD videle i bolje dane i da su danas na silaznoj ekonomskoj putanji. Ukoliko ne nađemo način da preokrenemo ovaj destruktivni trend, SAD će biti Broj Jedan samo u vojnoj potrošnji i ratovanju. A svaki narod u istoriji koji je bio zasnovan na militarizmu i osvajanjima je uspeo na kraju da uništi samog sebe.

Želeo bih da citiram dva uvažena mislioca koja su se osvrnula na pitanje porasta nejednakosti u SAD-u. Oni se verovatno ne bi složili jedan sa drugim oko većine društvenih pitanja, ali se slažu oko ovoga. Jedan je bivši liberalni sudija Vrhovnog suda, Luj D. Brendis, koji je rekao: „Možemo imati demokratiju u ovoj zemlji ili možemo imati veliko bogatstvo u rukama malobrojnih, ali ne možemo imati oboje.“ Drugi je uvaženi ekonomista „slobodnog tržišta“ i lauerat za Nobela, Milton Fridman. Po njegovim rečima: „Najveći problem sa kojim se suočava naša zemlja je razbijanje na dve klase, na one koji imaju i one koji nemaju. Sve veća razlika u prihodima između kvalifikovanih i manje kvalifikovanih radnika, obrazovanih i neobrazovanih, predstavlja veoma stvarnu pretnju. Ako se taj raskorak nastavi, bićemo u velikoj nevolji... Ne možemo ostati demokratsko, otvoreno društvo ako smo podeljeni na dve klase.“

Radnici na silaznoj putanji

Tokom poslednje generacije životni standard radnika je doživeo pad bez presedana. Radnicima su u prošlosti (osim u periodima ekonomske slabosti) svake godine rasle plate i socijalna davanja, a životni standard im se poboljšavao. Danas je upravo suprotno. Naviknut na inflaciju, prosečni radnik u SAD zarađuje manje nego pre 30 godina, pa zato čak ni sa skromnim godišnjim povišicama ne uspeva da drži korak sa inflacijom. Pritom, federalna minimalna zarada iznosi bednih 5.15$ na sat i najmanje je porasla 1997. Ova nadnica je sada na najnižem nivou u odnosu na prosečnu zaradu još od 1949. To je podstaklo pojedinačne države da podignu svoju satnicu, na šta imaju pravo, pa je od sredine 2005. njih 17, kao i Kolumbija Distrikt, to i učinilo, što pokriva skoro polovinu ukupne populacije SAD-a. To pomaže, mada nije dovoljno.

Neki svetski podaci su šokantni, odvratni i indikativni što se tiče ekonomskog trenda u SAD-u. Sudeći po Izveštaju o ljudskom razvoju UN iz 2012, najbogatijih 1% ljudi je u periodu od 1999. do 2000. imalo prihod ravan ukupnom prihodu svih 57% ljudi na dnu lestvice, dok je preko 45% svetske populacije živelo sa manje od 2$ na dan, oko 40% nije imalo sanitarne uslove, a oko 840 miliona ljudi je bilo neuhranjeno. Uz to, 1. od 6. dece osnovno-školskog uzrasta nije išlo u školu, a polovina čitave svetske ne-poljoprivredne radne snage je bila ili nezaposlena ili nedovoljno zaposlena. Najviše uznemirava šokantna činjenica da mnogo miliona (verovatno desetine miliona) ljudi u nerazvijenim zemljama umre svake godine od gladi i potpuno izlečivih bolesti zahvaljujući zloupotrebi i/ili zanemarivanju od strane bogatih nacija koje su u mogućnosti to da spreče. Ovo je stanje stvari na kraju dekade koja je po svim pokazateljima zabeležila impresivan ekonomski rast. Ali ovi brojevi istovremeno pokazuju kako je sva ta dobit otišla većinom u ruke privilegovane gornje klase, a na račun većine ljudi na nižoj lestvici od njih, naročito onih najočajnijih kojima je pomoć najpotrebija.

Ovaj isti trend je vidljiv i u SAD-u, mada nije toliko oštar kao u nerazvijenim zemljama. Osim blage recesije tokom 2001-2002, sveukupan ekonomski rast u SAD-u u poslednjih 15 godina je bio snažan, a produktivnost radnika velika. Ali su opet koristi od toga otišle privilegovanima na vrhu lanca, pri čemu je dobit ostvarena na račun radnika čije plate su sve manje mogle da drže korak sa inflacijom, dok su im socijalne beneficije sve više opadale. Prosečni izvršni direktor je 2004. zarađivao 431 put više od prosečnog rdanika. Ta razlika je iznosila do 85 puta 1990. i 42 puta 1980. Ovo je teško za poverovati, naročito kad se ima primer iz realnog života naveden dole.

Hteo bih da nominujem „izvrnog direktora sa naslovne strane“ koji za mene predstavlja simbol klasičnog, ogavnog korporativnog preterivanja i pohlepe. On je predsedavajući upravnog odbora i izvršni direktor Capital One Financial, džinovske kreditne kompanije koja čeka da završi sa preuzimanjem North Fork bankovne korporacije. Vol Strit Žurnal je 24. marta izvestio da će, kada se dogovor finalizuje, ovaj srećni čovek ostvariti dobit od 249.3 miliona dolara od trgovine obveznicama kojima se bavio prošle godine. To je samo dodatak na 56 miliona dolara koje je zaradio 2004. Na šta će, zaboga, to potrošiti i koliko će oni manje srećnih morati da se napregnu kako bi platili ovo, pošto će ostati bez posla, jer velike akvizicije su uvek praćene otkazima.

Na šta će ostali srećni izvršni direktori i top menadžeri potrošiti svoja bogatstva. Ako još ne povraćate, sad ćete se zagrcnuti. Sudeći po studiji koju su upravo objavila dva akademika Ajvi lige baziranoj na intervjuima sa izvršnim direktorima i top menadžerima 1500 najvećih državnih kompanija u SAD, prvih pet izvršnih direktora tih kompanija zajedno su u svoje džepove strpali 122 milijarde dolara samo od kompenzacija između 1999. i 2003, plus još najmanje 60 milijardi dolara od dodatnih fondova SERPa (Dodatni penzioni planovi za izvršne direktore). Drugi podaci pokazuju da je prosečna godišnja zarada izvršnih direktora porasla sa oko 1 milion dolara godišnje, koliko je iznosila 1980, na 14.4 miliona dolara u 2001. i nastavlja da raste – plus sve one dodatne sočne povlastice. Ponavljam – na šta će, zaboga, potrošiti sve to. Ne mogu toliki novac čak ni da prebroje.

Korporativna dobit na račun radničkog gubitka

Nije slučajno to što su trans-nacionalne kompanije doživele neviđeni porast i dominaciju baš u trenutku kada je radnicima opao životni standard. I taj trend se nesmetano nastavlja. Kako i zašto se ovo dešava? Počnimo sa vladama koje su se najprijateljskije odnosile prema biznisu koje je ova zemlja imala tokom 25 godina od „komešanja“ iz 1920-tih kada je predsednik Kelvin Kulidž objasnio da je „posao Amerike biznis“. Zatim su on i još dva republikanska presednika uradili sve što su mogli da pomognu svojim poslovnim prijateljima. No, oni su bili mali igrači u poređenju sa ovima danas, dok su veličina, dominacija i globalni doseg velikog biznisa iznosile samo delić onoga što su danas. U ta vremena nisu postojale reči kao što su „izmeštanje“ poslova, GATT i WTO tipovi trgovačkih ugovora i globalizacija. Sada one predstavljajuu samu srž problema, jer su strpale radnike u ludačke košulje i dovele do teške klasne podele u zemlji (da ne pominjem zemlje u razvoju u kojima je daleko gore) koja se samo dodatno produbljuje.

Kako ugovori o svetskoj trgovini (WTO) uništavaju dobre poslove

Svetska trgovina između naroda nije ništa novo, a sam Opšti sporazum o tarifama i trgovini (GATT) je napisan u Havani, Kuba, 1948. Ali, nakon potpisivanja NAFTA ugovora, koji je stupio na snagu 1. januara 1994, izronila je i ideja tzv. globalizacije. NAFTA je uvela Meksiko u Kanadsko-američki Sporazum o slobodnoj trgovini iz 1989. kao deo radikalnog eksperimenta u kojem bi se spojile tri različite ekonomije u jedinstven set pravila koji bi sve tri nacije morale da poštuju bez obzira na posledice po svoje narode. Kako bi uspeli da proguraju ovo kod zakonodavaca i naroda sve tri države, kreatori NAFTA su ih uveravali da će zahvaljujući „slobodnoj trgovini“ doći do otvaranja gomile novih radnih mesta. Ta se predviđanja nikada nisu ostvarila niti je njihovo ostvarenje ikada bilo planirano. Bila je to prosto prevara radi izmeštanja radnih mesta, eliminasanja mnogih poslova i obogaćivanja trans-nacionalista dok bi račun platili i najveći teret podneli obični radnici.
NAFTA je bila samo početak. Ona je bila zamišljena kao trojanski konj i obrazac za Svetsku trovinsku organizaciju (STO) koja je zamenila GATT godinu dana nakon što je NAFTA stupila na snagu. STO, zajedno sa čitavom gomilom drugih trgovinskih sporazuma (prihvaćenih i željenih), kao što su GATS (koji pokriva razne vrste usluga), TRIPS (o intelektualnom vlasništvu), MAI (o investicijama, ujedno i najsveobuhvatniji i najopasniji od svih ako ikada prođe, makar i u zasebnim delovima) i svi druge regionalne sporazume poput CEFTA i FTTA, koji pretenduju da uspostave nadnacionalni ekonomski „ustav“. On treba da bude baziran na pravilima trgovine koja žele da postave nacije Globalnog severa, a koja će zatim potreti pojedinačne suverenitete svih zemalja članica STO.

Drugim rečima, plan je bio, i još uvek je, da pre svih SAD, a zajedno sa EU, Japanom i drugim dominantnim zemljama Globalnog severa uspostave obavezujuća trgovinska pravila (globalni ustav) koja bi bila napisana u njihovu korist, a preko integrisane svetske ekonomije, pri čemu bi primorale sve ostale nacije da se povinuju istim tim pravilima. NAFTA, kao ni svi sporazumi nakon toga, nikada nije imala za cilj da stvori nova radna mesta i podigne životni standard u zemljama članicama uprkos svoj histeriji koja tvrdi da jeste i da hoće. Ovi sporazumi su prosto planovi kreirani u korist velikih korporacija koji im dozvoljavaju da sasvim legalno dominiraju svetskim tržištem, nadjačaju nacionalne suverenitete kako bi to postigle i da eksploatišu ljude svuda, a isključivo za svoju dobit. Suština priče je – ovi „sporazumi“ zapravo znače da velike korporacije pobeđuju, dok ljudi širom sveta gube.

Trenutno porota zaseda i odlučuje da li će ovaj veliki plan uspeti, jer su ključne zemlje Globalnog juga shvatile prevaru i ne žele da budu njene žrtve – Brazil, Indija, Venecuela, Argentina, Bolivija i druge. Kina je dovoljno velika, pa može istovremeno da bude i članica kluba, da se složi sa pravilima, a i da ih povremeno izokrene kako bi zaštitila svoje interese.
No, ako je NAFTA poslužila tek kao obrazac i maska za pokušaj STO da izvrši „neprijateljsko preuzimanje sveta“, pogledajte samo kakav je pokolj ostavila iza sebe do sada. Umesto otvaranja novih radnih mesta u sve tri države ona je ustvari uništila njih na stotine hiljada. Samo u SAD-u je odgovorna za nestanak mnogo hiljada viosko plaćenih poslova u proizvodnji koji su bili praćeni dobrim socijalnim beneficijama, a koji su sada preseljeni u zemlje sa niskim nadnicama poput Meksika, Kine, Indije i mnogih drugih. Većina radnika koja je ostala bez radnog mesta sada može da nađe samo slabo plaćene poslove sa malo ili nimalo beneficija, ukoliko uopšte nađe bilo kakav posao. To je stalni problem i u dobrim i u lošim ekonomskim vremenima i svake godine se sve više pogoršava. Ovakva situacija je takođe navela mnoge starije radnike koji žele da rade, ali ne mogu da nađu posao, da potpuno odustanu od rada ili da prihvate slabo plaćene poslove sa pola radnog vremena, jer ne mogu da nađu posao sa punim radnim vremenom.

Rezultat svega ovoga je povećanje prihoda, bogatstva i moći u SAD-u (i Kanadi, Meksiku i ostalim članicama STO) od čega koristi imaju samo poslovne elite i korumpirani političari. A radnici su izgubili milijarde dolara i na hiljade dobrih poslova, dok je životni standard prosečnog Amerikanca u stalnom padu. Takođe je dovelo do ogromnog problema emigracije na svetskom nivou, jer očajni ljudi traže posao bilo gde kad ga nema kod kuće. Naširoko sam pisao o ovome u SAD-u u mom nedavno izašlom članku „Rat protiv imigranata“. Problem je svake godine sve veći, uključujući i SAD. Ovde niska stopa nezaposlenosti prikriva činjenicu da su mnogi radnici odustali od rada ili su, kao što sam gore pomenuo, morali da pristanu na bilo kakve poslove sa pola radnog vremena, jer ne mogu da nađu ništa sa punim radnim vremenom.
Trenutno radim na novom članku u kojem govorim o stanovištu nekih američkih ekonomista koji kažu da bi stopa nezaposlenosti danas, ukoliko bi se računala na isti način kao tokom Velike depresije kada je dostigla vrhunac sa 25% nezaposlenih od celokupnog broja radno sposobnog stanovništva, istinita brojka zapravo bila oko 12% umesto zvaničnih 4,7%. Današnji metod računanja stope nezaposlenosti obuhvata i radnike sa pola radnog vremena koji su mogli da rade i samo jedan sat tokom perioda uzetog u razmatranje. On takođe ne uzima u obzir one koji žele da rade, ali su prestali da traže posao, jer ne mogu da ga nađu.

Logično je zapitati se zašto velike američke korporacije koje vode pametni ljudi ne pokušavaju da ublaže ovaj problem kako bi popravili umesto da oslabe kupovnu moć ljudi u svojoj zemlju – oni im trebaju da bi kupovali njihove proizvode ili usluge. Odgovor nije samo u njihovoj potrebi da kontrolišu ili smanje troškove da bi povećali profit. To je ustvari zato što su te kompanije samo nominalno američke. One mogu da imaju ovde svoja predstavništva, a da zapravo biti stacionirane bilo gde. SAD je možda njihovo najveće tržište i najvažniji izvor zarade i profita, ali se njihove aktivnosti protežu po celoj planeti i njihovo pravo tržište je ceo svet. Ako odluče, one mogu da se pokupe i odu u Timbuktu ili Katmandu. Zato se i zovu „trans-nacionalne“.

Bilans stanja kao dokument korporativne dobiti

Gubitak za radnika je dobitak za korporaciju – i to ogroman. 500 najvećih svetskih korporacija su 2004. su postigle rekordne prihode i profite – zapanjujućih 14,9 triliona dolara u prihodima i 731,2 malijarde dolara u profitu. A najviši korporativni rukovodioci, poglavito u Americi, su u tome razvratno uživali, nagradivši sebe masnim platama, bonusima u milionima dolara i lukrativnim deonicama koje su mnogima od njih i najznačajnije. Ovolika darežljivost je moguća samo na račun radnika ovde i bilo gde drugde. Možda je baš njih Oliver Stoun imao na umu kada je 1981. snimio svoj film „Vol Strit“. U njemu se nalazi čuvena rečenica koju izgovara investitor manipulant/ugovarač, a koja glasi „pohlepa je dobra“.
Osim dve kratke i blage recesije, korporacije u SAD-u su prosperirale sve od 1980-tih u veoma prijateljskoj poslovnoj klimi, kako pod vlašću Demokrata, tako i pod vlašću Republikanaca. Rezultat toga je rekordni porast profita, još više podstaknut velikodušnim smanjenjem poreza korporacijama (kao i poreza fizičkim licima, posebno bogatima), naročito nakon izbora Džordža Buša. Američke korporacije su pod ovim predsednikom, svojim čovekom u Beloj Kući, napredovale kao nikada dotada. Bilo je tako dobro da 82. od 275 najvećih kompanija nisu uopšte platile federalni porez na dobit tokom najmanje jedne godine u periodu 2001-2003 ili su dobile povraćaj poreza; njih 28 su dobile popust na porez tokom sve tri navedene godine iako je njihov zajednički profit dostigao 44,9 milijardi dolara; njih 46, sa profitom od 42,6 milijardi dolara, nije platilo porez 2003, a istovremeno im je odobren popust na porez na kome su zaradile dodatnih 4,9 milijardi dolara. Prosečni izvršni direktor u tih 46 kompanija je 2004. zaradio 12,6 miliona dolara.

Osim što dobijaju smanjenja i povraćaj poreza, velike korporacije su uveliko na državnoj jasli pomoću subvencija, drugačije poznatih kao „korporativna socijalna pomoć“. To je takođe poznato i kao socijalizam za bogataše (a kapitalizam za nas ostale). 500 kompanija sa spiska najuspešnijih firmi u Americi magazina Forčun je 1997. godine dobilo 75 milijardi dolara u vidu „državne pomoći“ iako su te godine ostvarile rekordnu zaradu od 325 milijardi dolara. Taj novac su dobile na mnogo načina – putem grantova, ugovora, pozajmica i garancija za pozajmice, kao i na mnoge druge načine. Danas u federalnom budžetu postoji oko 125 programa poslovnih subvencija koje pokrivaju sva glavna polja poslovanja.

Primeri vladine darežljivosti u korist korporacija

• Prodavanje prava na prodaju nafte, gasa, uglja i drugih mineralnih rezervi vrednih na milijarde dolara po ceni delića njihove prave vrednosti.

• Predavanje čitavih serija radio i TV frekvencija korporativnim medijima čija je vrednost inače procenjena na 37 milijardi dolara iz 1989.

• Davanje na korišćenje preko 20 miliona jutara (preko 8 miliona hektara) državne zemlje uglavnom korporativnim rančerima po smešno niskim cenama (uključujući tu i velike naftne i osiguravajuće kompanije).

• Potrošnja milijardi dolara na istraživanje i razvoj i poklanjanje dobijenih rezultata korporacijama bez ikakve naplate. „Big Farma“ je poznata po tome što vlada za nju sprovodi skupa istraživanja da bi zatim ova kompanija na njima zarađivala naplaćujući nam basnoslovno mnogo za svoje proizvode i to sve pod plaštom pravila STO koja im omogućavaju ekskluzivna prava na patente u trajanju od 20 ili više godina kada opet mogu da ih produže sudskim putem.

• Davanje nuklearnoj industriji preko 100 milijardi dolara otkad je osnovana i garancije da će vlada snositi posledice i troškove potencijalnih ozbiljnih nesreća, jer bi u suprotnom kompanija mogla da izgubi milijarde, možda i da bankrotira.

• Milijarde dolara subvencija na godišnjem nivou se daje korporativnim poljoprivrednim proizvođačima.

• Individualni poreski obveznici su ti koji plaćaju ceh ove darežljivosti. Ali oni zapravo dva puta plaćaju ovim korporacijama – prvo kroz porez, a onda kupovinom njihovih proizvoda i usluga.

Najveći primalac vladinih sredstava

Pogodite ko dobija u staroj igri „ratovati ili gladovati“? Da vam pomognem – oni imaju deonice i njihove poglavice se zovu Izvršni direktori. Pogađajte ko gubi? Odgovor već znate napamet.

Onaj lik sa Vol Strita iz filma, koji je objasnio da je pohlepa dobra, je lepo mogao da doda da je rat još bolji. Može se reći da je rat pohlepa sa olakšicama ili čak bez ikakvog truda. Pentagon i cela vojna industrija su još od II svetskog rata bili prvi u redu za svoje kraljevsko sledovanje. Suma je varirala u zavisnosti od perioda rata ili mira ili od ličnog hira i naravi predsednika, ali je uvek bila izdašna. Pentagon, bezbednjačke službe pod ugovorom i na hiljade drugih raznovrsnih parazitskih korporacija koje opslužuju odbrambenu industriju su povezane pupčanom vrpcom. Sve te korporacije vrlo lepo zarađuju u našem vojno-industrijskom društvu koje uzima naš poreski novac i predaje ga njima u vidu milijardi dolara godišnje. Njihov prihod je državni rashod. Kad bi se taj proces mogao čuti bio bi to zvuk „gigantskog usisavanja“ javnih resursa iz naših džepova u njihove. To je takođe i zvuk isisavanja naše krvi, jer smo mi ti koji plaćamo račun i odričemo se socijalnih beneficija.

Po završetku Hladnog rata, pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog saveza na 15 nezavisnih republika, postojala je nada da će mir potrajati – što znači: manje za vojsku, više za narod. No, to nije ono što su prva Bušova adminitracija i Pentagon imali na umu, jer su odmah žustro počeli da traže potencijalne neprijatelje kako bi nastavili da jačaju militarizovani državni kapitalizam. I našli su ih i to brzo. Naši stručni jezički manipulanti su smislili i prodali Kongresu i javnosti priču o pretnji od „rastuće tehničke sofisticiranosti konflikata u zemljama Trećeg sveta“ koja će „vrišti ozbiljan pritisak na naše snage“ i „nastaviti da preti američkim interesima“, čak i bez „pozadinskog uticaja supersila“. Zato bi naša odbrambena strategija trebalo da bude zasnovana na održavanju globalne „stabilnosti“ (još šifrovanih izraza koji u prevodu znače zahtev da se osigura poslušnost Americi).

Pentagon je 1990. u svojoj Nacionalnoj odbrambenoj strategiji predstavio Kongresu zahtev za budžet koristeći gore navedenu retoriku kako bi opravdao svoje želje. Pozvali su na jačanje „odbrambene industrije“ (šifra za visoko-tehnološku industriju u svim njenim oblicima) kroz velikodušne subvencije kao podsticaja za „investiranje u nove zgrade i opremu, kao i u svrhe istraživanja i razvoja“. Dobili su šta su hteli i to je iniciralo nagli procvat visoko-tehnoloških deonica na berzi koji je trajao sve do pucanja mehura u martu 2000. kada je ekonomija usporila i zapala u recesiju. Tri godine kasnije, u okruženju koje je vladalo nakon napada 11. septembra, ekonomija je ponovo zabeležila rast, a porasla su i godišnja izdvajanja za odbranu, pa je i berza počela da se oporavlja i zasad se taj trend nastavlja.

Mnogobrojne korporacije koje trenutno imaju koristi od darežljivosti Pentagona su toliko zavisne od njega da su postale glavni promoteri rata ili priprema za njih, jer tada dobijaju više sredstava, a to je tako dobro za biznis. Prljav je to biznis, ali nije li upravo to suština predatorske prirode kapitalizma koji se oslanja na državnu imperijalističku politiku radi svog napretka i prosperiteta. Senator Henri Kabot Lodž je, u momentu nepažnje, 1895. sve objasnio kada je rekao da „trgovina prati zastavu“. Mogao je još da doda i da zastava takođe prati trgovinu. Veliki politički ekonomista Hari Magdof, koji je umro ove godine na Novogodišnje veče, je isto tako sve lepo objasnio u svojoj knjizi „Doba imperijalizma“ iz 1969. kada je napisao: „Imperijalizam nije stvar izbora u kapitalističkom društvu; to je njegov način života“. A istoričar Henri Stil Komadžer je pisao o tome kako policijska država i njena birokratija svoje velike talente i resurse „troše ne na osmišljavanje načina za olakšavanje tenzija i izbegavanje ratova, već na povećanje tenzija i spremanje za rat“. Pretpostavljam da bi zaključak bio da je u kapitalističkom društvu kojim vlada veliki biznis ovo „loše seme“ deo naše DNK i da mi upravo iz tog razloga ne možemo da se zaustavimo. U jednom drugom članku na kojem radim osvrćem se na našu zavisnost od rata. Dosada nismo pronašli dobar protivotrov.

Naravno, opet zato što je rat tako dobar za biznis. Samo u poslednjih 6 godina, a naročito posle 11.septembra, Pentagon je, uporedo sa svim ostalim prihodima i rashodima, svojim korporacijama davao prosečno 150 milijardi dolara godišnje. Skoro polovina tog novca je otišla na ugovore za čije dobijanje nisu raspisivani tenderi, a tri četvrtine toga je dobilo pet najvećih ugovarača koje predvode Lokhed Martin i Boing. L-M je bez sumnje kralj među ugovaračima. Oni bukvalno vode čitavu imperiju iznutra i spolja. Oni su ne samo Pentagonov najveći korisnik, već ujedno pomažu i u kreiranju politike koja će im to mesto i dalje garantovati – do čak 65 miliona dolara svakog dana (iz naših u njihove džepove). Oni skupljaju plen i kada njihove ubilačke mašine ne rade kako treba.

Zatim su tu, naravno, Halibarton i Behtel. Oni su uvek pobednici kada se radi o brzini dobijanja sredstava. Ove dve kompanije sa dobrim vezama su bile prve u redu pri podeli plena iz Iraka i iz američke državne blagajne. Dobijaju ogromne ugovore bez tendera vredne mnogo milijardi dolara na koje potom nakarikiraju još veće cene (čitaj: kriminal). I sa tim se najčešće izvuku. Ne možemo da ne pomenemo i po zlu poznatu Karlajl grupu, našu najveću privatnu bezbednosnu kompaniju, čije veze, i to one najčvšrće, vode pravo do Ovalne kancelarije. Oni tamo praktično sede u tradicionalnoj Kitindžerovoj fotelji ili koju već marku nameštaja Džordž Buš više voli. Njegov otac, nekadašnji predsednik, je naravno u njihovom timu (i na njihovom platnom spisku), a oni ga koriste po potrebi kao nekoga kome su „sva vrata ovorena“ i ko „podmazuje točkove“ (naročito na lukrativnom Bliskom istoku). Starac navodno zarađuje lepih milion dolara po svakom govoru koji održi u ime svog velikodušnog poslodavca. Sudeći po tome, mora da mu teško pada kad mora da ćuti.

Finansiranje korporacija u ime Nacionalne odbrane

Centar za informacije o odbrani je objavio da je od 1945. na vojsku potrošeno više od 21 trilion dolara. I to najviše na ime američkih korporacija, iako država tokom svih tih godina nije imala pravih neprijatelja – osim onih koje smo mi prvi napali bez ikakvog povoda ili smo ih izmislili da bismo preplašili javnost ne bi li poverovala kako nam treba još sredstava za nacionalnu sigurnost. Ronald Regan je bio vrlo vičan taktikama zastrašivanja i zaglupljivanja javnosti. On je otac Kontra ratova tokom 1980-tih u Nikaragvi i uspešno je preplašio pola nacije tvrdeći da njihova sandinistička vlada želi da napadne Teksas i tako zapreti čitavoj zemlji. Bezuspešno je pokušavao da nagovori meksičkog predsednika Migela de la Madrida da se složi s njim. Meksički predsednik mu je odgovorio da bi 70 miliona Meksikanaca crklo od smeha ako bi on tako nešto izgovorio. Teško je poverovati da je američka javnost pala na takvu jednu pretnju koja je imala podjednaku šansu da se ostvari kao i ja (sa svih svojih 55 kg) da pobedim Majka Tajsona u ringu na vrhuncu njegove snage. No, iako nije bilo nikakve prave pretnje, a nacija je uživala u miru tokom celog tog perioda, Regan je ipak proširio vojni budžet za 43% više nego što je bilo predviđeno na samom vrhuncu Vijetnamskog rata (i to tako što je nagomilao ogroman budžetski deficit). Javnost je to platila tako što su srezana socijalna davanja, ali biznis ga je obožavao i berza je galopirala narednih 18 godina.

Ali tek nakon napada od 11.septembra su se sva vrata širom otvorila. Fiskalne 2000. vojni budžet je iznosio 289 miljardi dolara da bi zatim polako rastao i dostigao 442 milijarde 2006, a trenutno traže povećanje na 463 milijarde dolara za 2007. Tome još dodajte preko 41. milijardi dolara Agenciji za nacionalnu bezbednost u 2006, (još jedna otimačina u nizu ka izgradnji potpune policijske države) i godišnje multimilijarderske izdatke za finansiranje ratova u Iraku i Avganistanu koji su samo u 2006. iznosili 120 milijardi dolara sa tendencijom daljeg rasta. Saberite trenutni vojni budžet, dva rata i Nacionalnu bezbednost i dobijate broj od preko 600 milijardi dolara samo za ovu godinu. Ovakva vrsta trošenja, zajedno sa dodatnim milijardama koje se mogu začas izdvojiti na jedan mig predsednika, daje potpuno novo značenje terminu „ratni profiter“. I dok veliki ugovarači ubiraju najveći profit, na hiljade drugih američkih korporacija su takođe u igri, jer je Pentagon veliki kupac svega, od skupih istraživačkih i razvojnih programa i visoko-tehnološkog naoružanja do cerealija za doručak i toalet papira. Po starom Bušovom sloganu da neće ostaviti iza sebe nijedno dete koje je zaostalo u obrazovanju, Pentagon bi mogao da kaže da svakako ne ostavlja iza sebe nijednu korporaciju u svojoj velikodušnosti. Korporacije željne svog dela kolača treba samo da se sete poruke iz Jovana 16:24: “traži i daće ti se.” I to verovatno mnogo, jer je Pentagon poznat po svojoj aljkavosti, pošto „sipa na sve strane“ i troši više nego što mnoge korporacije zarađuju.